Čim je čovek našao način da pokrene četiri točka bez ijednog konja od krvi i mesa, u njemu se javila želja za probijanjem novih granica brzine. Decenijama kasnije, nedugo posle Drugog svetskog rata, u razorenoj Italiji, svetlost dana je ugledao novi minijaturni Fiat 500. Njegova osnovna namena bila je jeftin i pristupačan prevoz za prosečnog Italijana, što nije sprečilo mnoge iskusne mehaničare da iskoriste potencijal tog malog i laganog narodnog automobila. Najveći od njih bio je Karlo Abart, čovek koji je od svog imena stvorio legendu. Zaštitni znak Abartovih Fiata bio je škorpion, njegov horoskopski znak, ali i simbol snage koncentrisane iza zadnjih točkova automobila.

Iza zadnje klupe ovog beogradskog Fiata kuca Abarth srce, a kako nam je njegov vlasnik objasnio, sve je počelo još sredinom šezdesetih godina, dok je vozio crveni Fiat 500: „Tada sam plakao što nisam imao novca za Abartha koji je bio oko 150.000 lira skuplji. Moj Fiat je tad koštao 365.000 lira. Jedino što sam uspeo da pazarim tada su bili neki Abarth delovi, i to u prodavnici prekoputa Fiatovog salona u Torinu.“ Kako su godine prolazile, žudnja za Abarthom bila je bledela, ali, pre oko sedam godina, ona se ponovo probudila: „Kada sam prvi put došao na skup u Zagrebu, kod prijatelja sam video jedan Fiat 500, mat crn i sa Borrani felnama. Tog Fiata je on spremao za ćerku. Od tog trenutka su prošle tri godine, i kada sam ponovo bio u Zagrebu, napolju, ispred garaže, stajao je tirkizni Fiat 500. Izgledao je efektno, ali boja baš nije bila za njega. Njega je prodavao poznanik iz istog kluba koji je imao još jednog, žutog, kojim je izlazio na skupove. Čim sam ga video, rešio sam da ga kupim, ali da ga sredim kako ja hoću, jer sad mogu.“ Posle mehaničarske prve pomoći, Fiat je na svojim malenim točkovima došao u Beograd: „Kod Slavonskog Broda sam stao da prezalogajim. Bila je tu gomila automobila i ljudi, puno dece i svi su se vrzmali okolo. Odjednom, nailazi BMW 5 sa tamnim prozorima… Dolazi on do mene, kad ono presretač. Mlad momak ga je vozio. Samo je pitao da li je sve u redu i poželeo srećan put.“

Kao konačni cilj u izgledu i specifikacijama uzet je Abarth 695, a potraga za svim potrebnim delovima pokrenuta je u Italiji, prvo na velikom sajmu u Padovi, a zatim i na svakom kutku interneta. U Padovi, zahvaljujući prijatelju Đaniju Šverku, pronađen je dobar izvor delova, ali ne i majstor koji će frizirati motor. Ipak, igrom slučaja, vlasnik jedne male radionice na severu Italije, poslednje koju je zvao odmah je odgovorio na poziv. Mehaničar se zvao Frančesko i bio je idealan čovek za posao, budući da se ubrzo ispostavilo da je jedan Abarth spreman u njegovoj radionici bio aktuelni šampion Italije u brdskim trkama za zapreminu do 700 kubika. Po Frančeskovom savetu, motor je umesto duplih Weber karburatora dobio Dell’Orto, što je omogućilo automobilu da razvija maksimalnu snagu na 7.000 obrtaja, ali da se ne guši na leru. Tokom svog boravka kod Frančeska za vreme prvomajskih praznika, vlasnik ovog Fiata bio je  na neviđeno pozvan na lokalni skup kluba 500 Italia, najvećeg oldtajmer kluba na svetu, na koji se rado odazvao kada je automobil bio završen: „Na jesen sam otišao u Padovu i dogovorio se sa Frančeskom da spremi petobrzinski menjač jer dolazim na skup u martu. Došao sam par dana ranije, da ugradimo menjač. Bilo je tu brušenja, turpijanja i doterivanja, radilo se do subote u ponoć, a skup je bio u nedelju. U jednom trenutku, u radionici sam video priručnik od petnaestak strana. Frančesko ga je pisao, a učio je zanat kod Pjera Lavace, za koga se smatra da je bio najbolji frizer Fiata posle Karla Abarta.“ Kada je pristigao na skup, u gradić Bijela na severu Italije, bio je praćen oduševljenjem drugih učesnika i kao počasni gost, dobio je startni broj 1: „Padala je neka kiša, automobili su stajali pod nadstrešnicom autobuske stanice, gde je skup održavan. Jedini novi automobil je bio Fiat 500x, isto crvene boje, i mene su smestili kod njega. Kako je narod prolazio i parkirao se, svi su se vraćali ka mom autu. Bio sam jedini stranac, mnogo su mi pažnje posvetili i tada sam se i učlanio u klub. Na dodeli nagrada sam im uzvratio klupskom plaketom mog matičnog kluba.“

Iako mehanički prati Abarthov put, u pojedinim izuzetno ukusno dodatim detaljima, ovaj Fiat 500 se razlikuje od 695. Naime, njegova boja je Ferrari Rosso Corsa, trkačka boja iz Maranela, tabla sa satovima je pravljena po meri i ima formu vrlo sličnu onoj sa Abartha 695, ali se od nje razlikuje: „Mesec dana sam crtao tablu u Corelu i radio sam sve u razmeri 1:1, a tako sam je i štampao. Posle ju je napravio jedam momak koji je pravio još nekoliko drugih metalnih delova, a ja sam je posle krojio i uklapao sa krivinama.“ Takođe, pepeljara je sklonjena i na njenom mestu se nalazi dugme za paljenje, a kroz ceo enterijer provlači se žuto-crvena kombinacija boja — od obrtomera i ručice menjača, do crvenog štepa na trokrakom kožnom volanu. Neke oznake su manje, poput one sa brojem 695 na zadnjoj haubi, bočnih nije bilo na automobilima iz šezdesetih godina, a prednji znak je sa nove generacije Abartha, ali na ručno pravljenom nosaču. Kako su Abarthi svojevremeno bili mlečnobeli sa crvenim detaljima, retrovizori su najčešće bili u boji karoserije, ali na crvenom automobilu, ništa ne izgleda lepše od hroma. Borrani felne su pronađene u Hrvatskoj, sređene i ofarbane u mlečnobelu boju sa jako diskretnim perla efektom. Takođe, zadnja klupa je transformisana u veliku kutiju za alat i rezervne delove, pritom zadržavši originalan spoljni izgled.

U nepreglednom moru delova sa svih strana sveta, svako može da skroji Fiat 500 po svojoj meri. Ipak, za idealan rezultat potrebno je napraviti mnogo pravih izbora, uz jasnu viziju i potpunu predanost krajnjem cilju. Ovaj mali crveni Fiat je zajedno sa svojim vlasnikom uspeo u trci za savršenstvom, a nas još jednom uverio u to da veliko iskustvo i jaka volja ničim ne mogu biti zamenjene.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević