„Evo ga, ispred nas je!“ urlao sam sa suvozačevog sedišta uperenog prsta, oduševljen kao petogodišnjak putokazom za najbližu prodavnicu igračaka. Miloš je već bio naviknut, ali verujem da me je Nebo gledao u najmanju ruku čudno, ali sve to nije bilo bitno jer smo vozili iza fantastičnog tamnozelenog Peugeota 504. Prepoznavši našu gestikulaciju kao prijateljsku, Ivan se zaustavio na čistini, na vrhu Zvezdarske šume.

Kao docent Mašinskog fakulteta u Beogradu, dr Ivan Blagojević je svoju ljubav prema automobilima pretvorio u životni poziv. Iako voli automobil kao izum, Francuzi su oduvek bili nešto drugačije: „Još od malih nogu volim Peugeot. Ujak je imao 504 i tada sam se zaljubio u taj auto.“ Pre petnaest godina, Ivan je započeo potragu za svojim automobilom, na kratko prekinutu kupovinom jednog 504, malo voženog, ali nažalost slabo održavanog. Jedan od automobila do kojih nije uspeo da dođe prvi put je u Jugoslaviji registrovan na datum njegovog rođenja, a i danas se nalazi u vlasništvu bivšeg pilota JAT-a. Tokom 2006. godine, potraga je srećno završena — jedan Peugeot 504 GL je dobio svog drugog vlasnika.

„Kupio sam ga od gospodina Vulića iz Novog Sada i kod mene je došao sa samo 49.000 kilometara i puno rezervnih delova. Na njemu se i danas nalazi prvi auspuh, gospodin ga je držao umotanog u ćebe.“, upoznavao nas je Ivan sa početkom svoje avanture. Peugeot je 1976. godine kupljen u Tehnoservisu, ali je sticajem okolnosti bio namenjen švajcarskom tržištu. Osim specifičnih farova, to je za sobom povlačilo i detalje kakvi su se na ovim prostorima retko viđali: „Od dodatne opreme ima kožna sedišta, komandnu tablu sa Ti verzije, šiber, dodatne lajsne na bokovima, maglenke, čak i držač za odela!“ Na levom krilu se nekada nalazio spoljni retrovizor, a danas jedan od retkih nedostataka na njegovoj gotovo besprekornoj limariji čije je fabričko stanje potvrdio i jedan radnik iz Sošoa: „Naš čovek koji je radio u fabrici mi je pokazao jedan od znakova. Naime, ako je boja iskrzana na delu krila koji se nalazi pod haubom, to je to.“ Pregršt novih delova dobijenih uz Peugeot uvek ima svojih prednosti: „Imao sam nekih problema sa karburatorom i majstoru sam prosto odneo nov i neotpakovan Zenith 35/40“

No, retko viđanim i posve neobičnim detaljima tu nije kraj — zadnje staklo krase stare fabričke nalepnice, dok je na vetrobranu, u ime starih dobrih vremena, zalepljena Coppertone devojčica. Mali metalni grb jednog engleskog viteškog reda stoji ispod ručice menjača, a uz ključeve koje je dobio, Ivan ima i jedan nesvakidašnji privezak: „Gospodin Vulić mi je dao ključeve sa ovom kovanicom na kom je sa jedne strane papina glava, a sa druge Kenedijeva. Nosio sam ga numizmatičaru koji mi nije mnogo rekao o njemu, ali je bio vrlo rad da ga otkupi.“ Kako je automobil gotovo savršen, čini se da Ivana čeka samo zamena retrovizora koju odlaže dok ne nađe pravog majstora za taj posao. Nestručno poliranje je ostavilo traga na farbi, te je vrlo bitno da se loš izbor ruku ne ponovi.

Iako je Peugeot jedini veliki četvorotočkaš u Ivanovom posedu, kada su automobili u razmeri u pitanju, kolekcija je znatno bogatija: „Imam maltene sve 504 koji su proizvođeni. i nalaze se po celoj kući!“ Kako je razgovor odmicao, sve smo više žalili zbog odluke da ne upišemo Mašinski fakultet, ali smo istovremeno bili zahvalni što se sa Ivanom upoznali u jednoj neformalnoj prilici bez ograničenja nametnutih nastavnim planom. U međuvremenu, Zvezdarsku šumu su postepeno osvajala francuska vozila. Dva stara Citroëna su nas pronašla lako i druženje po varljivom novembarskom suncu se time pretvorilo u mali skup velikih zaljubljenika u Francusku i njene posebne četvorotočkaše.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autori fotografija: Miloš Nikodijević i Mihailo Kečenović