Menu & Search

La Buena Vespa

La Buena Vespa

Kao i uvek, nenadani dolazak februarskog proleća na ulice Beograda je izmamio mnoge dvotočkaše čiji su se vlasnici potrudili da iskoriste prve tople sunčane dane i protegnu svoje ljubimce pred definitivno otvaranje sezone. Među njima je bio naš stari prijatelj Marko, a njegova Vespa P 200 E iz 1982. je ove godine imala da pokaže mnogo više od novog seta guma.

Marko je uvek želeo da ima motor, a do Vespe je došao preko svog prvog skutera pre oko petnaest godina, a za njom je došla prva Vespa, ET2 od 50 kubika. Prelaz na prave Vespe, one sa menjačem, Marko je napravio 2010. godine kada je završio potragu za Vespom za duža putovanja i došao u posed jedne plave Vespe PX serije. Tada je shvatio da mu je pored nje potrebna još jedna za svakodnevnu gradsku vožnju. „Do nje sam došao preko oglasa, pojavila se u Valjevu i na fotografijama je izgledala pristojno“ prisećao se Marko njene kupovine, „bila je sveže prefarbana u belo, upalila je i radila, ali je imala ispumpane gume pa nisam mogao da je isprobam. U to vreme nisam bio nimalo stručan, a vlasnik me je uverio da je sve solidno, da bi se na kraju ispostavilo da nije sve tako. Tek kad sam počeo da menjam neke delove, shvatio sam da tu ima puno posla i odlučio sam da je tada uradim celu. Tada je bilo više problema oko nabavki delova nego danas i pravljeni su mnogi kompromisi sa polovnim delovima i sličnim sklepavanjem. Hteo sam da je spremim za Beovespu te godine, ali se rad odužio.“ Svi kompromisi koje je Marko napravio počeli su da pokazuju svoju drugu stranu u narednim mesecima, a do kulminacije je došlo kada su je nepažljive komšije tri puta oborile isparkiravajući svoje automobile: „Tada je i farba stradala, a bila je jako lepo ofarbana u narandžastu boju, što je bilo jedino što je zaista valjalo na njoj. Tada sam je ostavio sa sve razbijenim farom dok nisam odlučio kod koga ću i kako ću da radim.“

Kada je Marko odlučio da krene ispočetka, Vespa se u oktobru prošle godine vratila u Valjevo. Ovog puta, ona je došla u ruke majstora Igora, čiji je kvalitet rada prepoznat kao idealan za ono što je Marko imao na umu. Umesto farbanja, Vespa je puštena da kontrolisano rđa, a potom je zaštićena i prelakirana, dok je njena kompletna mehanika zamenjena novim i originalnim delovima: „Mislim da smo se Igor i ja čuli makar pedeset puta oko svih mogućih detalja, jer ništa nije hteo da radi na svoju ruku.“ Prilikom druge restauracije u Markovim rukama, pojedini detalji su promenjeni da bi pratili njen novi izgled: doboši su ofarbani u crveno, kao i ventilator, poklopci žmigavaca su promenjeni, a skinut je i centralni štender, što prema Markovim rečima izgleda mnogo lepše, ali pravi probleme, jer mu je vetar do sada već nekoliko puta oborio Vespu. Ipak, kako ističe, sada mu nezgode mnogo manje smetaju, jer svako novo oštećenje doprinosi njenom autentičnom izgledu.

Dalji planovi za Vespu koja je uz novu boju dobila i nadimak Grlja su nepromenjeni — ona će biti zadužena za vožnje i skupove po gradu. Uz to, Marko planira da povrati makar deo uloženih sredstava od snimanja spotova i reklama, jer njegova Grlja već sada privlači mnogo pažnje. Kao srpski reprezent Buena Vespa, internacionalne grupe pojedinaca koja širi Vespa filozofiju i duh zajedništva vozača osica iz Pontadere, Marko će ove sezone ugošćavati putnike na dva mala točka. Govoreći o putovanjima, osvrnuli smo se i na njih: od prvog izlaska iz grada do Kosmaja, do danas, Marko je stekao veliko iskustvo: „Sa prvog puta sam se vraćao sa dva iskusnija vozača. Oni su na autoputu nagazili svoje Vespe malo jače, a ja nisam imao kacigu sa vizirom i nisam bio spreman da je teram toliko brzo koliko su oni išli. Taj put je bio neverovatan, tih 50km pri 80 na sat. Došao sam kući tresući se i tada sam počeo da se pitam jesam li uopšte spreman za ovo.“ U početku, i Negotin je bio dalek i za put se pripremalo mesecima, kao za neku veliku ekspediciju, a kako su apetiti rasli, uskoro ni Dubrovnik, pa ni Grčka i Italija nisu bili nikakav problem. Marko je na dva točka posetio dva svetska Vespa skupa u Mantovi i Biogradu na moru i muzej u Pontaderi, za šta ga vezuju posebno lepa sećanja: “ Put je sa svim stajanjima planiran oko šest meseci. Šon, čija je Vespa danas u muzeju je pozvao neke prijatelje. Osim redovne muzejske ture, provedeni smo kroz fabriku i potpuno odvojen pogon u kom se proizvodi Vespa 946, što je praksa samo za dilere i ovlašćene majstore. Bilo je kvarova, bilo je i prepirki, ali smo se svi na kraju vratili kući čitavi.

Grlja i Marko već ispisuju novo poglavlje svoje višegodišnje zajedničke avanture, a njegova jedinstvena Vespa će ove godine sigurno biti jedna od najvećih gradskih faca. Njihova priča će se nastaviti i ove sezone, a mi se nadamo da će komšije prema njoj biti mnogo pažljivije, bez obzira na to što se ona više ne sija kao kada je prvi put sređena.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autori fotografija: Miloš Nikodijević i Marko Marković

3 Comments

  1. hipsta_h8ta
    3 godine ago

    surovi hipsteraj…

  2. Veljko Savić
    3 godine ago

    Ja sam Veljko Savić prethodni vlasnik napred pomenute vespe p200e iz 1982. godine. Istina je da je bila ofarbana u boju PPG „Sarajevo bela“ i da je izgledala solidno, čak mi je tada Marko rekao da mu se sviđa boja i da bi je zadržao, ali je već spremio novu boju za nju. Gume nisu bile izduvane i on je probao motor, oduševio se i rekao da bi je i skuplje platio od dogovorene cene (ja sam je prodao ispod cene, a razlog prodaje je što sam u tom trenutku imao dve vespe: novu i pomenutu i jednu sam morao da prodam, jer mi stoje u ulazu zgrade i komšije bi se bunile)
    Navedeni Igor iz Valjeva je moj komiša i o motoru je znao sve, čak je Marko kada je došao rekao da je čuo da nešto nije u redu sa menjačem!? Odmah sam ukapirao da je to mogao čuti samo od Igora koji kupuje jeftino vespe i preprodaje, pa je hteo da kupi i moju i verovatno da preproda Marku, ili nekom drugom.
    Kasnije me Marko nazvao i rekao da je samo pomerena sajlica od menjača, da je agregat odličan i da je motor ceo u solidnom stanju.
    Motor nakon mog farbanja je samo sklopljen i više nije ništa štelovano. Na motoru samo nisu bile original sajle, jer mi je bilo lakše da u Valjevu kupim slične, nego da poručujem od Davora iz Beograda koje su dosta skuplje, a nisu mnogo bolje.
    Koliko se sećam ja sam bio spreman da vratim pare, ako mu se motor ne dopada, čak smo se i čuli nekoliko puta nakon prodaje i nije mi rekao da je motor u lošem stanju, kako je navedeno napred u tekstu (verovatno je to tako napisano da bi izgledalo da se baš trudio i mučio da je sredi; druga je stvar što je na njoj sada dosta delova koli nisu fabrički: svetlosna signalizacija, bubac sa rešetkom i sl. – pa to može da se menja i na novoj iz prodavnice.)
    U svakom slučaju zaista mi je drago da sam vespu prodao pravom ljubitelju ovog modela i da zaista motor živi novi život, da je mažen i pažen – možda malo i preteruje!
    Pozdrav svima Veljko Savić iz Valjeva

  3. Veljko Savić
    3 godine ago

    Ja sam Veljko Savić,
    želim samo da dodam na prethodni tekst da mi nije namera da se raspravljam o bilo čemu, želim da pohvalim Marka jer je zaista pokazao da jedan stari motor može da izgleda prelepo i što bi jedan moj drugar Joca rekao: „nisam znao koliko sam lep, dok nisam kupio vespu!“, a na lepoj vespi , to je još bolje.
    Kada sam ja kupio navedenu vespu p200e u Mirijevu, Beograd od nekog taksiste (ekstra momak koji je poludeo kada sam mu rekao da ja nikada nisam vozio motor. Da nemam dozvolu i tada sm ga zamolio da mu platim, a da motor ostane kod njega, a da ja dođem za nekoliko dana – kad naučim da vozim), bila je žute boje, izmatirala i nisam tada znao ni koji model kupujem, kao ni da je nema baš puno u Srbiji. Pojma nisam imao ni kako da proverim u kakvom je stanju. Sreća prati budale! Ja sam se u motor zaljubio, došao po njega posle nekoliko dana, upalio, seo i krenuo. Prvo sam gorivo sipao na pumpi kod Cvetkove pijace. Dok sam došao do PMF ja više nisam želeo da siđem sa vespe. Bio je Novembar mesec i sav sam se smrzao dok sam došao do kuće u Valjevu. Nakon nekoliko dana sam se vozio sa drugarima koji imaju vespe i kada su je malo pogledali bili su začuđeni i oduđevljeni da ja motor vozim bez problema, a da u menjaču nema trunke ulja i da mu to ne smeta i nema oštećenja (tako sam ga kupio).
    Vožnju sam položio naravno sledeće proleće, a obuku sam odradio čim sam je kupio.
    Na tom motoru smo polagali ja i glumac Nikola Vujović – „Kad porastem biću kengur“ iz Valjeva. On ju je tada i ispustio pa je bila malo izgrebana po bubcu. Dečku je bilo neprijatno, ali ja sam i onako planirao da je farbam, pa nije bilo problema. Bože, tada sam se uplašio kada mi je rekao da je naručio Beverli od 500 ccm i da planira da vozi po Beogradu, a preturio se na praznom poligonu!?
    Kada sam krenuo sa pripremom za farbanje ispod žute boje je bilo nekoliko slojeva različite boje, po čemu sam zaključio da je sigurno imala i bar toliko vlasnika. Lično sam sve sam radio: šmirglao, gitovao kod mog dobrog druga u radionici Milana Prijevića. Za nekoliko dana motor je bio spreman za farbanje, a da ja nisam znao u koju boju želim da ga farbam. Cele zime smo se zezali za boju i to je došlo dotle da je Milan rekao: „Ja plaćam boju koju želiš, sam se jednom odluči!“ Za boju sam se tek odlučio u radnji kada smo gledali ton kartu boja – PPG, Micubiši, Sarajevo bela iz 1984. Dakle, motor je rasklopio jedan od najboljih poznavalaca vespe Jovan Božić i sklopio, a ofarbao Milan Prijević- talentovan momak koji sada našalost radi neke druge poslove. Oni su to meni pomogli drugarski – sto se kod nas kaže: bez pare i dinara!
    Malo sam bio dosadan, ali sam uhvatio vreme na poslu.
    Možda nekome i bude zanimljiva ova priča (da ne zaboravim, kada sam je kupio i ostavio u Mirijevu došao sam u Valjevo da prvo naučim da vozim motor. To je tek bila avantua. Jedan jedini put sam probao neku APN 4 koja je bila krš nad krševima i koju sam jedva upaio i posle vožnje od jedno pola sata, sat sam bio spreman za moju „žutu osu“).

    Još jednom pozdrav svima.