Ekspedicija Kragujevac – Kilimandžaro, 40 godina od avanture

ekspedicija-kragujevac-kilimandzaro-cover

Zastava 101 Klub (www.zastava101.serbianforum.info) proslavlja jubilarni 40. rođendan Ekspedicije Zastava 101 – Kragujevac Kilimandžaro.

Iako je bila zaboravljena, čuvena KK ekspedicija je nakon istraživačkog rada Novice Markovića, jednog od osnivača Zastava 101 Kluba, ponovo poznati istorijski podatak u auto-moto svetu bivše Jugoslavije.

Sagovornici Novice Markovića, najzaslužniji za nastavak priče o KK ekspediciji su prof. dr Milan Rakočević — idejni tvorac ekspedicije, Branko Baletić, režiser filma ”Kragujevac – Kilimandžaro”, Zoran Simjanović — filmski kompozitor, i Miodrag Barlov, mehaničar Zastave.

Ekspediciju Kragujevac – Kilimandžaro je osmislio Milan Rakočević dok je pešačio pustinjama Afrike, u sačinjavanju nacrta ekspedicije mu je pomogao Branimir Perić–Džo, naš šampion reli sporta. Dragan Drakulić, tadašnji direktor Komercijale Crvene Zastave uvideo je da je predlog o ekspediciji idealna prilika za promociju najboljeg modela jugoslovneske auto-industrije, ali i šansu da se Stojadin isproba u eksploataciji pod nenormalnim uslovima. Ekspediciju je podržao i tadašnji direktor Zavoda Crvena Zastava, gvozdeni Prvoslav Raković.

Poziv za pomoć u organizaciji su odmah prihvatili ”Modriča”, ”Tigar” i mnoge druge male fabrike.

Nakon prigodne svečanosti, ekspedicija je 14. februara 1975. krenula na put od Kragujevca do Kilimandžara, dužine preko 11.000 kilometara i to kroz bespuća Nubijske pustinje, savana, kamenjara, trnovitih predela i močvara.

Evo kratkog pregleda učesnika ekspedicije:

  • 5 novih, crvenih ZASTAVA 101, 4 sa ukrasnim nalepnicama, bez zadnjih sedišta i jedna u punom fabričkom sjaju – sa nadimkom ’’Salonac’’ kako su ga članovi ekspedicije nazvali. U motorima se nalazilo ulje OPTIMA MODRIČA, GUME TIGAR Pirot;
  • Branimir Perić Džo – vođa ekspedicije
  • Ginka Milinković – pomoćnik organizatora
  • Milan Rakočević – organizator ekspedicije
  • Slobodan Nikolić i Miodrag Barlov –automehanicari
  • Joža Vlahović –novinar “Vijesnika” iz Zagreba
  • Bratislav Grbić –kamerman
  • Branko Baletić –režiser filma ’’Ekspedicija Kragujevac-Kilimandžaro’’
  • Dušan Sekulić –Novinar ’’Ilustrovane politike’’
  • Mioljub Jelesijević –fotoreporter
  • BOGDAN ŠEKLER – pisac knjige o ekspediciji Kragujevac-Kilimandžaro, “DŽAMBO AFRIKO”, zvanični lekar ekspedicije, novinar “Večernjih novosti” i “Borbe”

Maršruta:

Ekspedicija je prošla kroz sledeće zemlje: Grčka, Egipat, Sudan, Kenija, Uganda (na žalost vize nisu stigle na vreme i KK je morao da nastavi kroz bespuća severne Tanzanije) i Tanzanija.

Kako bi čitaoci mogli da provere kuda je ekspedicija morala da prođe, evo spiska bitnijih mesta kroz koja su naši prošli: Kragujevac, Skoplje, Đevđelija, Atina, Pirej, Patras, Aleksandrija, Kairo, Kena, Luksor, Asuan, Jezero Naser, Vadi Halfa, Stanica broj 6-u pustinji, Abu Hamed, El Šereik, Berber, Atabara, Sendi, Kartum, Kosti, Malakal, Kongor, Malek, Bor, Džuba, Torit, Kapeta, Lokičokio, Lodvar, Kitale, Eldoret i Nakuru (Na samom Ekvatoru), Najrobi, Namanga Aruha, Mosi, Marangu, Mombasa, Kilimandžaro – osvojen je vrh Džilmas point sa konačištima Mandara hat, Orombo hat i Kibu hat. Na vrhu Kilimandžara se tada zavijorila zastava samouprave.

Velika olakšica tokom ove velike avanture je bio postojanje saveza Nesvrstanih, a Jugoslovenski pasoš je otvarao različita vrata i omekšavao stavove lokalnih vlasti, pa su naši ispraćani uz pozdrave Titu. Nije retka bila situacija da je komandant udaljenog vojnog garnizona bio pitomac vojnog obrazovanja JNA i srdačno se obraćao na čistom srpskom jeziku. Ali i pored toga, susret sa vojnim, pograničnim garnizonima u zabačenim delovima Afrike do kojih često vest o prolasku ekspedicije nije stigla, nije bio nimalo prijatan, i dešavalo se da se ekspedicija nađe pred repetiranim puškama. Veliki problem je bio u nesporazumima jer vojnici nisu mogli da razumeju engleski jezik. Tada se pristupalo sporazumevanju rukama, nogama, pa se povremeno moralo i pasti na kolena uz svojevoljno skidanje košulje ili cipela kao poklona i znaka dobre volje, to je u par navrata bio uslov da se bude sproveden komandantu i streljanje na licu mesta bude izbegnuto.

Energoprojekt i druge jugoslovenske firme su izvodile radove širom Afrike, tako da se ekspedicija mogla obratiti za pomoć i našim ljudima stacioniranim u Africi. U široj blizini gradilišta, lokalno stanovništvo je srdačno pozdravljalo Jugoslovene koji su im otvaranjem novih radnih mesta obezbedili prihode. Širom Sudana, Energoprojekt je radio na kopanju pustinjskih bunara od kojih su neki bili poklon Jugoslovenskog naroda. Ne postoje reči kojima bi se opisao stav lokalnog stanovništva prema našima gde su bunari spašavali živote i omogućavali navodnjavanje zemlje.

S obzirom na to da je to bilo vreme pre GPS-a, česta prepreka je bilo nepostojanje precizno sačinjenih auto-karti. Dešavalo se da Ekspedicija krene pogrešnim putem, pa da se izgube u savanama, tada bi nastale i krize među članovima jer bi nervoza porasla. Ali sve se rešavalo usput i efikasno.

Činjenica je da se ovakvom avanturom ne može pohvaliti većina proizvođača automobila. Naši ljudi su sa Zastavom 101 prošli raj i pakao u isto vreme. Iako su putevi formalo postojali, u realnosti to nije uvek bio slučaj. Kamenjari, suva rečna korita, trnje, svane u plamenu, džungle kojom se uglavnom kreću zveri, a ne ljudi, sve su to bili veliki izazovi. Najbolje rešenje za transport od Asuana do Vadi Halfe je bilo unajmljivanje trajekta u luci Asuan u Egiptu koji će prevesti ekspediciju i iskrcati je na tovarni dok luke Vadi Halfa u Sudanu. U stvarnosti od luke Asuan je postojao dok i baraka lučke uprave, trajekt je bila barža za prevoz životinja koju vuče zastareli tegljač. U svakom slučaju, automobili su utovareni, i nakon 4 dana plovidbe jezerom Naser, ekspedicija je stigla do Vadi Halfe — priobalnom selu bez tovarnog doka, sa kamenitom obalom. Barža se morala privlačiti obali snagom ljudskih mišića jer nije postajo ni čekrk, niti brod gurač koji bi to obavio. Džo Perić je zajedno sa lokalnim stanovništvom vukao sajle. U jednom trenutku, zarđala sajla je pukla, fijuknula iznad glava članova koju su i dalje bili na barži. Baržu je ponela vodena struja, a srećom, još jedna barža je bila u luci tako da je jak udarac zaustavio ekspediciju od nenadanog krstarenja bez kontrole. Kada je došao trenutak da se automobili spuste sa barže, ispostavilo se da je pad previše veliki, pa su se kola spuštala uz pridržavanje, a kada bi došla do kraja metalne ploče po kojoj su spuštana, zadnji trap je morao biti pritisnut, kako bi se prednji kraj malo podigao i auto ne bi udario u kamenito tlo.

Iako su čitaoci ovog teksta navikli da se Stojadini kvare, pa očekuju da su se automobili raspadali usput, kvarovi na Zastavama 101 nisu bila česta pojava, nekoliko nosača motora i jedan karter nisu izdržali skokove preko kamenjara u suvim rečnim koritima, dve zadnje viljuške i jedan gibanj nisu izdržali skok sa dine od 3 metra pri brzini od preko 130 km/h u Nubijskoj pustinji. Najveći problem sa autombilima je bilo utanjanje u pesak u pustinji, to su bile najveće muke jer su članovi ekspedicije onda morali da guraju, kopaju i svojom snagom da odglavljuju automobile iz peska – najbolje rešenje je bila što veća putna brzina. Ekspedicija se ozbiljno zaustavila u Keniji kada je za 15 kilometara trnovitog puta došlo do 60 pucanja guma. Razlog je bio očigledan, dugačko, oštro trnje koje se zarivalo u spoljne gume, cepalo unutrašnje gume, ali i ostajalo zariveno u spoljne gume, što se po mraku nije moglo videti kako treba. Veliki napor je bio neophodan jer su se gume skidale pajserima, lepile ručno i pumpale ručnom pumpom. U trenutku kada je nestalo flekica za krpljenje i lepka za gumu, na 5 automobila, ostalo je 10 čitavih guma. Rakočević i Perić su tada osposobili jedan automobil na koji su natovarili 20 točkova i krenuli da potraže pomoć u najbližem mestu. Točkove su spuštali nakon nekoliko stotina metara odmah pored staze kojom su se kretali (put nije postojao) i koristili ih kao putokaze kako bi se mogli vratiti po ostale automobile i svoje drugove. Imali su sreće, vrlo blizu ekspedicije u krizi se nalazila baza verske misije, tu su naši našli pomoć i mašinu za skidanje guma sa felni. Stanovnici misije su ih srdačno dočekali, natovarili su mašinu na kamion, i skupljajući ostavljene točkove, došli po ostatak ekspedicije. Kola su osposobljena i u dvorištu misije se do narednog dana nastavilo krpljenje probušenih guma. Svaki automobil je pored redovnih točkova imao po dva u rezervi.

Milan Rakočević uz veliki osmeh i dalje tvrdi da je Zastava 101 zaista bilo najbolje vozilo koje su mogli izabrati za ekspediciju, lagan, startan, dovoljno brz, i ekonomičan. Pustinjska vožnja je bila veliki izazov, moralo se voziti preko 120km/h kako bi se izbeglo utanjanaje točkova u pesak, ali nisu svuda bili mogući uslovi za takvu vožnju i tada su automobili izvlačeni na ruke, u oblaku prašine koju su članovi ekspedicije morali da gutaju i udišu. Moralo se voziti u obliku lastinog repa jer pri velikoj brzini, Zastava 101 ostavlja ogroman oblak prašine i peska iza sebe koji je smanjivao vidljivost i oneomogućavao pravilno disanje putnika u vozilu iza. U pustinji nema orijentira, sve je isto, 2 metra je teško razlikovati od 20 centimetra, pa su (dine) skakaonice bile vrlo dramatične povremeno. Kompas je bio jedini spas od vožnje u krug —pokazalo se da bilo neophodno zalepiti dve trake u boji na volan i instrument tablu kako bi se održavao idealan pravac i skretanje sa kursa. Tako je tokom pustinjske vožnje vozilo KG 508–56 završilo prevrnuto na bok posle jedne skakonice, a iza visoke dine, tako da ostatak ekspedicije nije mogao da vidi vozilo. Zbog velike brzine, kada je primećeno da jedan automobil nedostaje, zaustavljanje je moralo biti na najbližoj tvrdoj površini kako se svi automobili ne bi zaglavili. Nakon toga je nastala potera za izgubljenim vozilom, a navođenje u pustinji je vršeno korišćenjem kućnih ogledala na kojima je Milan Rakočević insistirao da budu obezbeđeni za svaki automobil. Postojala je i radio veza, ali prijemnici su morali biti amaterski — civilni, kako ne bi došlo do problema sa vojnim kontrolama (optužba za špijunažu). Toki-vokiji nisu dobro podneli visoke temperature i nisu bili dovoljno efikasni. Temperatura u kabini je prelazila 40 stepeni, a dostizala i blizu 50. Očekivano bi bilo da delovi automobila propadaju od temperature, ali to nije bio slučaj. A temperatura je bila dovoljno visoka da su se plastični delovi radio-kasetofona deformisali potpuno. Zanimljivost je da su se sveža jaja koja su članovi kupovali usput, a koja su se nalazila u gepeku Zastava 101, bila potpuno tvrdo kuvana nakon dneve vožnje. Veliki baloni sa vodom koji su bili na krovu su gotovo ključali, pa su u početku blaže opekotine zadobijane jednostavnim pranjem ruku. Jedino što je bilo gore od zaglavljivanja automovila u pustinji je bila pustinjska oluja Habub koja je značajno smanjivala vidljivost, utiskivala pesak i finu prašinu u sve šupljine automobila, a trenje peska u vazduhu je nalektrisavalo i ljude i stvari tako da su varnice statičkog elektriciteta stalno sevale.

Pored ekstremne vožnje, ljudske sudbine i situacija u Africi je bila šokantna za naše avanturiste. Ljudi Afrike su i dalje bili u plemenskom uređenju, kopljima i strelama su lovili divljač za ishranu. U mnogim zabačenim delovima, ljudi nisu imali nikakvo odelo na sebi, išli su nagi. Bilo je i bolesnih i povređenih, a gde god je KK ekspedicija stala, a neko od domaćeg stanovništva bio u nemilosti, Bogdan Šekler, lekar ekspedicije, je svim svojim snagama i dozvoljenim rashodom paketa lekova pomagao. U jednom selu je Milan Rakočević poklonio platno od svog turbana (dovoljno platna da se improvizuje toga) jednom mladiću, a zahvalnost je bila tolika da je otac tog mladića insistirao da uzmu jednu kozu iz njegovog stada, što su naši jedva uspeli da odbiju. Kada je Mile Jelesijević jednom lovcu od dva metra poklonio obične bele gaće, taj se čovek toliko radovao da je iz sve snage skakao u vis, kako to slikovito prenosi Bogdan Šekler. Sudbine vodiča koje su naši angažovali su takođe bile deo svakodnevnog saznanja o tom, nepoznatom, afričkom svetu.

Od svih filmskih, avanturističkih scena, najdramatičnija se odigrala u Kartumu. Nekoliko članova ekspedicije je uveče odlučilo da ode do lokalne kafane kako bi nazdravili uspešnom putovanju do Kartuma. Tom prilikom nisu znali da se alkohol točio do određenih večernjih časova, a nakon toga bio zabranjen. Usled opuštene atmosfere Slobodan Nikolić, je izašao da proveri dve Zastave 101 koje su bile parkirane ispred bočnog ulaza u kafanu. Milan Rakočević je motrio situaciju sa prozora. Odjednom su se stvorili Land Roveri policije, a naoružani policajci su krenuli da ulaze na glavna vrata. Rakočević, ne znajući o čemu se tačno radi, ali svestan da će svi pravo u kartumski zatvor, a da se mora čekati tek jutro (ostatak ekspedicije je uveliko spavao u smeštaju) da se kontaktira naša ambasada kako bi se rešila situacija je samo viknuo našima da beže, i potrčao napolje. U tom trenutku policijski Land Rover je već skrenuo iza ćoška prema parkingu gde su bile Zastave, Nikolić videći Rakočevića kako maše rukama, pali Zastavu 101 i daje pun gas pošto je Rakočević uleteo u auto. Stojadin je leteo niz ulicu, policija ih je jurila, a onda je nastao šok za Milana Rakočevića — ulica se završavala drvenom banderom sa potpornim stubom. Međutim, Nikolić je znalački provukao Stojadina između bandere i potpornog stuba, a Land Rover nije mogao dalje. Direktno su otišli u jugoslovensku ambasadu gde su dobili objašnjenje šta se desilo, i odmah su u pratnji osoblja ambasade otišli u policiju da izvuku uhapšene drugove. Nesporazum je momentalno rešen i sve se lepo završilo.

Zanimljivi su bili susreti sa divljim životinjama, a fotografije o tome i svedoče. Zastave 101 su prošle između antilopa, lavova, zebri, slonova, kamila, čak na filmu sa ekspedicije, postoji antologijska scena gde Džo Perić vozi brzo za snimanje, a žirafe se preplaše i počnu da trče pored Stojadina, sve izgleda kao simbolična trka između divljine i civilizacije gde je civilizacija pobedila. Slični su i kadrovi avionskih snimaka iz Kenije gde je Bata Grbić bio u iznajmljenom, turističkom avionu i snimao Zastave 101 kako jure peščanim predelima.

Jugoslovenski listovi koji su ekskluzivno objavljivali članke i fotografije su bili: Ilustrovana Politika, Novosti, Borba i Vijesnik. Mnogi drugi su to pravo otkupljivali, a glavni medij je bio TANJUG. To je bilo vreme kada su se informacije prenosile telefonskim putem ili teleksom, a fotografije su se slale avionskom poštom. KK ekspediciju su pratili i inostrani mediji Evrope, a naročitu pažnju su posvetili mediji zemalja kroz koje je ekspedicija prolazila.

Ako KK ekspediciju posmatramo iz ugla književne, fotografije i filmske umetnosti, KK ekspedicija je izuzetno značajan poduhvat jer su napisane dve knjige: ’’Džambo Afriko’’ Bogdana Šeklera i ’’Pukokaz za jug’’ Dušana Sekulića. U režiji Branka Baletića, kroz kameru Bratislava Grbića, uz scenario Ginke Milinković i muziku Zorana Simjanovića, nastao je dokumentarni film ’’Ekspedicija Kragujevac – Kilimandžaro’’, koji je bio nepovratno izgubljen dugi niz godina, ali upornost Novice Markovića i brižljivo čuvanje od strane Milana Rakočevića je rezultiralo da se kopija ovog filma digidalizuje sa filmske trake i skladišti pod zaštitom Jugoslovenske kinoteke, kao i Kinoteke Crne Gore.

Veliki broj fotografija su načinili Mioljub Jelesijević i Milan Rakočević, koje je Zastava kasnije koristila u svim reklamnim kampanjama. U Tanzaniji je organizovano fotografisanje automobila uz poziranje manekenke Vini Kibuja koje su i za današnje pojmove svojevran primer umetničke fotografije. Fotografije Mioljuba Jelesijevića su predstavljene u jubilarnim izdanjima Ilustrovane Politike kao fotografije koje su obeležile 1975. godinu.

Iz ugla automobilizma, KK ekspedicija je otvorila vrata tržišta Severne Afrike za Zastavu 101, ali i za FIAT 128 . Naročita histerija za kupovinu Fiata 128 je nastala u Egiptu gde se ovaj model sklapao od delova iz Kragujevca do 2009. godine, a i danas je taj automobil među omiljenima u Kairu.

Zanimljivost je da je KK ekspedicija u pojedinim mestima dočekana kao takmičarska ekipa ’’East African rally’’ jer je ruta ekspedicija zahvatila deo itinerera ovog takmičenja.

Zastave 101 koje su krenule na ekspediciju su bile potpuno nove, sa linije za Francusko tržište što znači da su višestruko provereni pre silaska sa same proizvodne trake. Sedišta su bila specijalno tapacirana u kombinaciji vinil – štof na sedalnom delu kako bi se umanjile nelagodnosti vrelih sedišta na visokim, pustinjskim temperaturama. Primenjeni su eksperimentalni delovi kao što su uljni pred-filter vazduha, utege prednjeg trapa – poznate pod nazivom ’’sanke’’.

Vešti automehaničari Zastave Nikolić i Barlov su tokom cele ekspedicije vodili računa o dobrom stanju Stojadina uz krajnji zaključak da je Zastava 101 zaista, za svoje vreme, bio izdržljiv i pouzdan automobil. Preventiva koja je urađena na motoru, kada su temperature prešle 50 stepeni na pustinjskom suncu, je da su ventilatori hladnjaka stavljeni u neprestani rad, što se pokazalo korisnim jer se ni jedan Stojadin nije pregrejao bez obzira na visoku turažu pod kojom su voženi po pesku. Eksperimentalno su testirane posebne ’’pustinjske gume’’ iz Tigra – vrsta krampon  gume sa povećanom izdržljivošću na jake udare i visoke temperature.

Ekspedicija je uspešno okončana u Tanzaniji planinarenjem i osvajenjam vrha Kilimandžara, Džilmans pointa.

Članovi ekspedicije su se vratili za Beograd avionom, a svih 5 Zastava 101 je u voznom stanju ukrcano na teretni brod u Tanzaniji i poslato za Atinu, gde su ih ponovo preuzeli članovi ekspedicije i dovezli ih za Kragujevac. Jedan od KK Stojadina (bez prethodnog pranja i usisavanja) je bio izložen na sajmu automobila u Beogradu 1975. gde su bili prisutni i svi članovi ekspedicije koje je publika pozdravila gromoglasnim aplauzom. Automobili su zatim razdeljeni po filijalama Zastave gde su dočekali kraj svog radnog veka. Međutim, prototip Zastave 101 iz 1969. je u nekom trenutku stilizovan kao Stojadin sa ekspedicije i kao takav se nalazi pod zaštitom države u hangaru u Kragujevcu.

Autoslavia ima ekskluzivno pravo da objavi deo kolekcije privatnih fotografija Milana Rakočevića, sačinjenih na Ekspediciji KK.
Više detalja o ’’Ekspediciji Zastava 101, Kragujevac – Kilimandžaro’’ možete pročitati na stranici Zastava 101 Kluba (www.zastava101.serbianforum.info).

Autor teksta: Novica Markovic – Zastava 101 Klub
Fotografije: Milan Rakočević i Mioljub Jelesijević

14 Komentara

  • Reply February 15, 2015

    Šiđanin

    Ako sam dobro razumeo-ovaj prototip, što je pod zaštitom, nije bio član ekspedicije?
    Izvanjavam se na insistiranju, ali da li se zna da je neka 101-inica sa ekspedicije još negde živa? :)
    I na kraju, koliko ima takvih, pod zaštitom države, automobila u hangaru u Kragujevcu-ko njime upravlja, kako obići/videti? :)
    Unapred zahvalan na odgovoru…

  • Reply February 15, 2015

    Nikola Rupcic

    Zaista je lepo videti i procitati ovako nesto

  • Reply February 16, 2015

    Marko Goronjić

    Odlican tekst i super fotografije!

  • Reply February 16, 2015

    Vukovic Dragan Pile

    svaka cast.zastava zauvek

  • Reply February 16, 2015

    Jovan Zivkovic

    Svaka cast…

  • Reply February 17, 2015

    Dejan Ranisavljev

    Za postovanje,odusevljen sam!

  • Reply February 17, 2015

    KONAN

    Eh, sad kad bi me neko pozvao da uradim to isto i sa istim autom, posao bi u tu avanturu LADNO! Odlican clanak,dobra stara vremena. Nesto je tako radjeno i sa TRISTACEM 50tih godina ,tad je on bio auto godine. Znam da je vozen u neke extremne daljine i jos extremnije temperature, i gornje a bogami i donje. Zna li neko nesto o tome ?

    • Reply February 15, 2016

      Tristac

      Tristac je predstavljen 1961,tako da to nikako nije moglo da bude 50-ih.Inace Zastava 1300 je ucestvovala na reliju Tour d’ Europe 1970, 15000 km

  • Reply February 17, 2015

    Dejan Matić

    Slavna vremena!

  • Reply February 18, 2015

    Stanko Ljuboja

    Imao sam priliku procitati knjigu Dzambo Afriko od Bogdana Seklera gdje je do detalja opisana ova avantura i zaista sam uzivao u svakoj stranici i fotografiji… Kao da sam i sam bio na tom putovanju. Hvala autorima sto nas potsjetise na ovaj jubilej i poduhvat vrijedan divljenja.

  • Reply March 1, 2015

    Miloš Stanojlović

    Pozdrav! Da li zna neko gde moze da se najde ceo film o ekspediciji, ako uopste postoji?

  • Reply March 12, 2015

    Zastava101Klub

    Da odgovorimo na nekoliko pitanja:
    Sto se prototipa tice, taj automobil nije ucestvovao na ekspediciji, ali je stilizovan u KK stilu za sajam automobila. Ni jedan od automobila sa ekspedicije ne postoji vise, posle ekspedicije su razdeljeni po filijalama i vozili su se do rashoda.

    Sto se filma tice, postoji, i nalazi se u arhivi Jugoslovenske kinoteke. Takodje, kopija se nalazi i pod zastitom Muzeja automobila u Beogradu.

    Sto se tice automobila pod zastitom drzave, to je Zastavina muzejska postavka koja je trebala biti izlozena u muzeju Topolivnice u Kragujevcu tokom 2000, ali to se nikada nije desilo. Tu su Zastave 101, nekoliko Fica i poslednji Tristac. Tim automobilima nema pristupa, a nalaze se u hangaru FASa u Kragujevcu.

    Najveca avantura Zastave 1300 je bio Rally Tour d’Europe, a prosla je veliki broj testiranja pre serijske proizvodnje.

    Sve zainteresovane pozivam da se besplatno uclane na forum Zastava 101 Kluba, gde mogu naci jos materijala o Zastavi 101.

  • Reply December 6, 2015

    Branislav Pasajlic

    Bilo je mnogo davno,negde u Gabonu ,u Librevilu upoznao sam ucesnika ekspedicije.Mislim da je to bio DZO? Ja sam radio u Energoprojektu -direkciji za rudarstvo na projektu Fougamou. Voleo bih da nesto saznam o njemu.Hvala na pomoci

  • Reply February 15, 2016

    Ivan Janicijevic

Odgovorite Click here to cancel reply.

Leave a Reply to Dejan Ranisavljev Cancel reply