Iako su za nas automobili mnogo više od pukog zbira mehaničkih delova, plastike i gume, ipak nismo došli do stadijuma da im dajemo ljudske osobine ili pokušavamo da razgovaramo sa njima. Bar ne za sada. Međutim, Ford Capri koji vam danas predstavljamo ima jednu prilično izraženu fobiju. Ombrofobiju, odnosno strah od kiše. Koliko znamo i koliko zadnja dva vlasnika svedoče, ovaj automobil nikad nije pokisao. Verovatno jeste, ali u rukama prvog vlasnika, ali je onda odlučio da mu se to ne sviđa i od ranih sedamdesetih pa do danas, ostaje dosledan svojoj odluci, a vlasnici moraju da je poštuju.

To nas sve dovodi do današnjeg, neobično toplog i sunčanog zimskog dana, u kome smo dobili retku priliku da napravimo par desetina kilometara i podignemo njegovu konačnu kilometražu sa 80.027 km na blizu 80.100. S obzirom da su sve ovo kilometri napravljeni od 1969. godine pa do danas, ovo je, kako za nas, tako i za auto, prilično poseban dan.

Naime, danas vam predstavljamo jedan od retko sačuvanih automobila kod nas. Reč je o Fordu Capriju 1700 GT XL iz 1969. godine, prve produkcijske godine ovog modela. On je verovatno jedan od prvih Caprija koje su naši putevi videli. Metalik zeleni kupe došao je u Novi Sad u srednjem paketu opreme i sa srednjim V4 motorom od 1,7 litara i 75 ks. Iako su postojali i jači Capriji sa motorima od 2.0, 2.3, 2,6 i 3.0 litara zapremine, 1700 GT XL je bio i ostao jedna od najomiljenijih varijanti, jer je nudio pristojne performanse i dinamiku vožnje, uz umerenu cenu i potrošnju.

Iako ne znamo tačno ko je bio prvi vlasnik, možemo sa sigurnošću reći da je on imao ukus ne samo za automobile, jer je Capri bio jedan od najvećih evropskih automobilskih hitova kasnih šezdesetih godina, nego i oko za boju i enterijer. Naime, metalik boje su u ono vreme predstavljale retkost i kao takve, zahtevale su znatnu doplatu. Crni vinil enterijer sa drvenim aplikacijama na tabli i konzoli se perfektno uklapa sa eksterijerom i nije ništa izgubio od elegancije tokom proteklih četrdeset pet godina. Drugi vlasnik je bio advokat iz Novog Sada koji ga je kupio 1971. godine i ozbiljno pristupio čuvanju i održavanju automobila. Auto korišćen za putovanja i posebne prilike, a svoje slobodno vreme je provodio u grejanoj garaži, prekriven ciradom. Kada je advokat sa porodicom odlazio na more, obavezno bi iznajmljivao i garažu, u kojoj bi auto proveo letovanje jer nije želeo da sunce i toplota utiče na farbu.

Zeleni Capri je nasledio advokatov sin koji ga je veoma malo koristio. Auto je uvek bio registrovan ali se nije vozio i dugo je spavao ušuškan u garaži. I tako sve do 2010. godine, kad ga je kupio Dragan Panić iz Novog Sada, poznati ljubitelj i kolekcionar francuskih automobila koji nije mogao da odoli šarmu ovog anglo-germanskog sportiste i neverovatnom stanju u kome se zatekao. I sam vlasnik nekoliko automobila sličnog stanja i pedigrea, Dragan je dobro znao da ovakav primerak traži jednako posvećenog vlasnika, toplu garažu, ali i ruke na volanu i nogu gasu, pa je od momenta kupovine do danas, uvećao zbir pređenih kilometara za oko 10.000.

Iako ovoliko fanatičan pristup čuvanju automobila može delovati pomalo neverovatan, Dragan nam je ispričao jednu interesantnu anegdotu koja potvrđuje priču. Naime, tog dana kada je otišao da pogleda automobil pre kupovine, nad Novim Sadom su se skupili sivi oblaci i počeo prolećni pljusak. Automobil je bio garažiran, prednjim delom ka zidu i Dragan je hteo da ga uhvati koju fotografiju za svoju ličnu arhivu. Kako je jedino zadnji deo vozila bio pristupačan, Dragan je zamolio vlasnika da samo malo isparkira Caprija u rikverc, kako bi mogao da vidi i prednji deo. Pre nego što je i uspeo da završi rečenicu, vlasnik ga je odbio uz jedno kratko „ne“. Kada je Dragan, začuđen, pitao zbog čega, vlasnik Caprija je mirno odgovorio: „Pa, pada kiša…“

Čim otvorite vrata, evidentan je trud svih vlasnika da ovaj automobil očuvaju što je bolje moguće. Enterijer je fabrički, nikad diran, perfektno utegnut i čitav. Tu je i divan miris fine prašine, benzina i 45 proteklih godina. Kao što i očekujete od automobila koji je prešao 80.000 km, sve je u perfektnom stanju i sve radi a vrata se zatvaraju uz kratko „tup“ kakvo ni novi automobili ne proizvode. Ako zavrtite ručicu za spuštanje prozora, pitaće te se zbog čega uopšte imati električne podizače, jer je ceo proces tako divno mehanički, a staklo se meko spušta i perfektno ulazi u vrata. Nema krivih lajsni, trulih sajli, škripanja i zarđalih mehanizama.

Očekivano, Capri je jednako fascinantan i u vožnji. Posvećenost svih vlasnika i proverena pouzdanost Fordove mehanike znače da je auto upalio iz prve posle zimskog sna i da se tokom celodnevne vožnje ponašao kao da je juče sišao sa proizvodne trake u Kelnu. Kompaktni V4 motor je prema današnjim merilima slab, ali u vozilu od 1000 kg je više nego dovoljan da prati tempo modernog saobraćaja i krstari auto putem u okviru zakonskog ograničenja brzine. Ljubiteljima oldtajmera, a pogotovo onima koji svoje automobile aktivno koriste, ovo je sasvim dovoljno. Tih 80.000 pređenih kilometara i perfektno mehaničko stanje garantuju da nema nikakvih zvukova osim tihog brundanja V4 motora i huke vetra.

Na kraju druženja sa Evropskim Mustangom, kako su ga nekad zvali, postalo nam je jasno zbog čega je ovaj automobil bio toliko omiljen i zbog čega je deklasirao sve konkurente, kako po broju prodatih primeraka tako i po uspehu na trkalištima. Kombinacija dugačke haube, kratkog repa, proverene mehanike i legendarnog imena ima poseban šarm koji nismo samo mi znali da cenimo, nego i brojne komšije sa semafora koji su sa pažnjom gledali zeleni kupe iz novih i daleko skupljih automobila. Za nas, ova vožnja je bila posebna i zbog toga što nam je ovaj Capri bio svojevrsni vremeplov koji nam je pokazao kako je izgledalo voziti nov Capri, nekad početkom sedamdesetih. Uz muziku iz perioda i ovakav automobil, bilo nam je vrlo lako da se ubacimo u taj trip.  A onda je zazvonio mobilni telefon i podsetio nas da ipak živimo u 21. veku i da Capri nije naš. Ipak, i pored tog, pomalo grubog buđenja iz subotnjeg automobilskog sanjarenja na obali Dunava sa pogledom na Petrovaradin, dočekale su nas lepe vesti i poziv za predstavljanje još jednog simpatičnog automobila koji se udobno ugnezdio na padinama F. Gore…

Autor teksta: Vukašin Herbez
Autor fotografija: Miloš Nikodijević