Neraskidiva veza čoveka i konja duga je nekoliko milenijuma. Jašući na njegovim jakim leđima, a kasnije i u dvokolicama i kočijama, čovek je konja u davnim vremenima koristio kao najbrže kopneno prevozno sredstvo koje je imao. Pronalaskom automobila i njegovim omasovljavanjem, konj je izgubio svoj primat, postavši životinja za prestiž i statusni simbol. Automobil je tako zagospodario ulicama, a jedini konj koji je prodrmao tu konstantu bio je Ford Mustang. Predstavljen 1964. godine, ovaj revolucionarni automobil nosio je ime divljeg konja američkih prerija, simbolizovao je slobodu i bio je dostupan gotovo svakome, što ga je učinilo ikonom čiji šarm nikada neće izbledeti.

Kao ljubitelj američkih automobila, Bojan nije odoleo Mustangu, njegovoj dugačkoj haubi i kratkom prtljažniku: „Hteo sam kupe, ne kabriolet, hteo sam klimu i automatski menjač.“  Uz pomoć prijatelja, pronašao ga je na oglasima u Americi, a dugo ga je ignorisao jer je bele boje: „Bio je cilj da ne idem sam tamo. Automobil je bio na Floridi, u finom delu države, a pošto je drug živeo tamo, lako smo proverili auto. Bio je spreman za vožnju, i imali smo sreće što je bio jako blizu luke. To se sve dešavalo 2008. godine, a ja sam ga u beloj vozio do 2011. godine.“ Njegov limeni konj je proizveden 1966. godine i pod haubom nosi pouzdani 289 V8 motor, a kako nam je Bojan rekao, uz manje izmene i poboljšanja na motoru on sada ima oko 220 konja.“

Primetivši rđu na nekoliko mesta, Bojan je tokom 2011. godine odlučio da sanira mane, ali se taj isprva kratak proces brzo pretvorio u dosta opsežniju restauraciju: „Četiri godine nisam stao. Imao sam zamerke na opšte estetsko stanje i kada sam skinuo tepih, video sam registarske tablice zavarene u podu.“ Tokom restauracije, Bojan je saznao da je njegov automobil originalno bio u srebrnoj boji i da je ona na Mustangu jako retka, sa tek 3-4% Mustanga ofarbanih u nju. Zbog toga, odlučeno je da se on vrati u originalnu boju, a nekada crni vinil krov zamenjen je bordo, nijansom koja nikad originalno nije išla na Mustang, ali je bila prisutna na drugim Fordovim vozilima iz tog vremena: „Identična tekstura je išla na sve Fordove iz šezdesetih godina, a na Mustangu je bila samo crna ili bela. To je bila Oliverova ideja, da krov spoji sa bojom enterijera.“ Bojan je istakao da je rad na Mustangu lak jer je mehanika jednostavna, a dostupnost delova velika, mada je to ponekad dovodilo do prilično zanimljivih priča. Bojanova supruga Tamara nam je tako ispričala anegdotu sa jednog godišnjeg odmora, kada su se u hotelskoj sobi odjednom našla oba branika, lajsne, instrument tabla i kompletnan izduvni sistem. Nakon završene restauracije, u prvoj vožnji Bojanu se desio peh: „Jedini deo u menjaču koji nisam otvarao nije bio dobro sklopljen, i menjač mi je crkao. Bio je to deo od tri dolara, ali sam zato morao da rasklopim pola automobila. Moj imenjak i prijatelj Bojan je imao deo, tako da se i to završilo.“ Kao još jedan interesantan detalj Bojan je izdvojio da je gume sa belim zidovima kupio u Srbiji, ali je posle njegove kupovine prodavnica povukla gume iz ponude. Naime, budući da su gume proizvođene u Tajvanu, za njih se plaćala kaznena carina i više ih nije moguće kupiti.

Budući da se restauracija odužila, a da su obaveze brojne, Mustang još nije otišao na neki duži galop. Idealno, Bojan i Tamara planiraju putovanja do Nemačke i Austrije, ali je do tada Mustang gradski automobil. Kako Bojan naglašava, Mustang se u vožnji ponaša kao pravi američki automobil: „Pravo ide odlično, a kada treba da savlada krivinu, to je teška borba u kojoj pliva i zanosi.“ Sa dobro utegnutim trapovima, ta borba nije preterano teška mada se Bojan u nju svejedno ne upušta, birajući da u zvuku V8 motora kroz duple GT izduve uživa na kraćim relacijama i pravom putu.

Neprolazna lepota Mustanga opevana je u pesmama, zauvek zabeležena na filmu; ona ne poznaje nikakve granice, te na svakom kontinentu i u svakom trenutku Mustang izgleda sveže i zavodljivo. Ukroćen pred Miloševim objektivom, obimnoj zbirci svetskih Mustanga danas se pridružio i Bojanov srebrni divlji konj, a garažu je napustio u kasu, uz duboku grmljavinu i miris spaljenog benzina.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević