Dragoceni Transporter

1973-volkswagen-t2b-double-door-sunroof-ivan-beograd-cover

Kada su bili novi, Volkswagen Transporteri su svoj naziv narodnog automobila opravdavali širom sveta. Kao radna vozila, ovi pouzdani četvorotočkaši su prenosili i prevozili, olakšavajući svakodnevne poslove hiljadama ljudi. Kada je njihovo vreme prošlo, a dizajn sazreo i počeo da budi nostalgiju, oni su svoj kultni status saputnika u radu zamenili statusom kultnih klasika. Kao i T1, njih sada mnogo češće vezujemo za kampovanje, putovanja i idiličnu prirodu. Takav ambijent najviše je odgovarao Ivanovom tek završenom Volkswagenu T2 Double Door Sunroof iz 1973. godine, te smo njegov dolazak na 5. skup Buba kluba Srbije iskoristili da čujemo još jednu epizodu iz njegove lične VW istorije.

“Dugo sam bio bolestan — samo Buba do ’57. i samo bus do ’67.” počeo je Ivan, osvrćući se na svoje pređašnje Volkswagene, pa i sadašnju Bubu iz 1953. godine. Ipak, sve se promenilo pre sedam godina, kada je otac njegove drugarice oglasio jedan dosta neobičan T2. On ga je dugo koristio za prevoz pčela, a kako je Ivan saznao, pre toga je vozio goste jednog splitskog hotela. Ono što je Ivana posebno zaintrigiralo jeste što je u pitanju bio Double Door Sunroof model: “Kada sam video da je redak, onda sam se primio na njega. To je putnička varijanta sa duplim kliznim vratima i rupom na krovu. On u originalu ima šiber, ali sam ja odlučio da mu stavim poklopac od Vestfalije. Što se tiče T2, to je jedan od najređih modela ikada proizvedenih. To naravno onima koji vole T1 ne znači ništa, ali za T2, to je to.” Takođe, Double Door Sunroof se razlikuje od drugih T2 i po tome što ima dodatna ojačanja zbog velikih otvorenih površina: “Oni su zato imali dupli pod, sa donje strane na sredini i na bokovima od sredine šasije prema sajtnama. Kad sam otvarao podove, iznutra je ispalo žito, pšenica, orasi…”

Originalno, kombi je bio srebrne boje sa plavim somotskim enterijerom, ali se u procesu restauracije Ivan odlučio za bež boju: “Baš je bio napredan u svojoj boji, ali sam od toga odustao i izabrao boju za T2A model koja je meni omiljena. Ona boja mi je bila previše moderna i nije mi išla na njega. Ljudima na forumima je bilo krivo što sam ga ofarbao, ali sam na kraju skapirao da je fazon samo u vožnji.” Pošto se jedinstvene karakteristike ovog kombija ne završavaju na metalik boji i još jednim kliznim vratima, Ivan nam je objasnio i da ovaj T2 originalno ima mnogo delova sa A modela, poput kliznih vrata i poklopca rezervoara.  Još jedna specifičnost bila je klupa postavljena po sredini, ali za potrebe porodičnih putovanja, Ivan ju je zamenio preklopnom Westfalia klupom. Uz klupu, modifikacije enterijera su minimalne, ali efektne: “Pod sa šahovskom tablom uglavnom ide na one starije, zarđale. Dosta je to ljudi stavljalo, ali kod nas još niko nije. Odavno sam mislio da to stavim, ali evo, tek je on to dočekao. Imam ja još tih podova za sve sledeće buseve” uz smeh je dodao Ivan, dodavši da u budućnosti planira i karirano nebo.

U vreme kada se klasični Volkswageni posmatraju samo kao investicije, Ivan svoj T2 gleda drugim očima. Kombi je tako sada spreman za porodična putovanja, nešto što u Bubi nije bilo izvodljivo: “Ja u Ovalu mogu da idem gde hoću, ali pošto nam sada treba mnogo stvari, T2 je mnogo praktičniji. Ni kiša ni drugi vremenski uslovi nisu nikakav problem da se u njemu spava.” Da bi osigurao svoj T2 od svih potencijalnih problema, Ivan je skupio zalihe delova koje će u budućnosti sve teže moći da se nađu jer je veliki broj ovih kombija napustio zemlju u proteklih nekoliko godina: “Ljudi koji ih imaju ih gledaju kao investiciju, što ona i jeste. Uvek je pritisak, posebno kada ga središ, jer te onda svako stalno pita da li je na prodaju.” Kod Ivana, to nije slučaj, i u svom T2 je izabrao da uživa na putevima. Kako je rekao, T2 je mnogo udobniji i zahvalniji za putovanja od T1, kako u gradu punom ležećih policajaca i rupa, tako i na dužim stazama gde se oseća veliki pomak u ergonomiji: “U T1, moraš da sediš pogrbljen, a svima nam je san da idemo na skupove udaljene po dve-tri hiljade kilometara. To su putovanja od tri dana, a kičma ti otpada. Kod T2 uopšte nije tako.” Sa tim u vidu, Ivan planira putovanje u Belgiju na Spa, te u Nemačku, na veliki skup u Hesiš Oldendorfu na koji dolaze ljudi iz celog sveta.

Kako je Ivan naglasio, jedini način da se zaista uživa u Volkswagenovim kombijima jeste da se oni ne gledaju kroz vrednost, nego kroz ljubav i uložen trud: “Za prodaju, farbanje mora da bude perfektno, ali mene je baš briga. Sada kada ga gledam, ja sam srećan i razmišljam da li je moguće da je ovoliko lep u ovom ambijentu.” Ivanova ljubav prema retkim vazdušno hlađenim Volkswagenima dokaz je da oni i nisu izgubili dušu, posebno kada krstare putem sa celom porodicom unutra.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor gornjih fotografija: Miloš Nikodijević
Autor donjih fotografija: Nikola Stojanović

Pošaljite prvi komentar