Dok većina regionalnih oldtajmer klubova na svojim okupljanjima popularizuje generalnu oldtajmer kulturu, tek je nekolicina onih čiji skupovi povezuju zaljubljenike prema jednom brendu, odnosno modelu. Pored susreta Fića, takvi događaji u našim krajevima rezervisani su za ljubitelje klasik Minija, kao i za vazdušno hlađene Volkswagene sa akcentom na Bube. Bez obzira što je njihov broj drastično opao u odnosu na prethodnu dekadu, i dalje značajna cifra ovog narodnog automobila krstari našim ulicama, pre svega zahvaljujući Bubama pravljenim u Sarajevu.

Nekoliko godina unazad, tokom našeg boravka na Bubijadi na Zlatiboru i nakon par godina Fejsbuk dopisivanja, konačno smo uživo upoznali gospodina Đorđa i od njega pet godina mlađu Bubu iz 1966. godine. Iako poslednjih dvadeset godina kao arhitekta živi i radi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Đorđe svakog leta posećuje matičnu zemlju, kao i svoj Zemun u kome smo se našli na kafi i proćaskali o njegovoj zelenoj mezimici. „Sve je počelo sa Herbijem, bio sam u osnovnoj školi tada, otišao u bioskop, video film, pao u nesvest i to je bilo to. Ljubav prema Bubi je rođena“ započinje svoju priču Đorđe. „1972. godine moja tetka kupuje belu Bubu Sarajku 1300, a ja taj auto prisvajam negde sredinom osamdesetih i sa njom bez ikakvih ulaganja ili popravki provodim nekih pet-šest godina. Krajem osamdesetih dajem oglas da prodajem tu Bubu ili menjam za stariju. Neki su zvali da pohvale moju želju za starijom Bubom, neki da mi kažu da nisam normalan, ali niko nije pričao o predmetu samog oglasa“.

Tek negde tokom jeseni 1990. godine na isti taj zastareli oglas Đorđu se javio jedan momak iz Beograda sa Bubom iz ’66. godine. „Pripadala je njegovom ocu koji je nije preterano vozio, više vremena je provela u garaži, a i taj momak je imao neke druge planove koji uključuju friziranje Juga, te mu je novac bio preko potreban.“ Bubu je Đorđe obišao pre svega sam, ali je za konačni sud u pomoć zvao gospodina Milenka Čvorkova iz Zemuna, mehaničara koji je održavao njegov prvi automobil: „Milenko ju je detaljno pregledao, prikačio je na novi akumulator i Bum!, auto je odmah upalio. U tom Milenko otvara prozor, kaže „Plati čoveku!“ i odlazi!“. Šokirani prodavac je upitao Đorđa šta se dešava, na šta mu je novi ponosni vlasnik sa osmehom odgovorio: „Ništa, prodao si auto!“.  Nedugo zatim i Đorđe je prodao svoju belu Sarajku te sa suprugom započeo period srećnih vožnji kojima se sredinom devedesetih priključila i prinova, njihova ćerka Lea. Svakodnevne vožnje je sredinom 1998. godine na kratko prekinula pojava korozije i rupica na karoseriji, kada je Đorđe shvatio da će to morati da sanira. Tako je krajem 1998. godine Buba rastavljena, te je proces sanacije limarije i promena boje iz sea sand u British racing green završen do februara 1999. godine, dok enterijer i sve ostalo praktično nisu dirani. Kraj sklapanja Bube tada se poklopio sa razgovorom za posao u Budimpešti na koji je sa suprugom otišao u tek završenom automobilu, dok je dve nedelje kasnije usledio i odlazak za Dubai.

Kasniji godišnji dolasci u Beograd i vožnje Bubom kojih nije manjkalo približile su ga tada veoma aktivnom klubu Buba Beograd gde je tokom sredine dvehiljaditih upoznao Dragana Mitrovića i ekipu: „Dragan je tokom 2010. godine po prvi put uradio osvežavanje motora, ali je u godinama nakon toga usledilo ono glavno“. Đorđe je zajedno sa Draganom posećivao susrete Oldtajmer kluba Beograd, kao i Šabačku Bubijadu, a posle jednog letovanja i vožnje Bubom po Beogradu, Đorđeva supruga Sonja se požalila: „Znaš šta, ja ne mogu više da se vozim u njoj jer me sve boli kad izađem, hajde da mi tu nešto uradimo“. I zaista, originalna sedišta su višedecenijskim propadanjem praktično transformisana u vrlo neudobne kadice, te je Đorđe na to odgovorio da ili neće dirati ništa, ili će uraditi sve! „Dobro, onda radimo sve, imaš odrešene ruke ali se za dizajn i ja pitam!“, odgovorila je Sonja koja je bila puna podrške. Tako i bi. Dok je Dragan u avgustu 2016. prionuo na radove, Đorđe i Sonja su se pozabavili pitanjem enterijera. Od inicijalne ideje tamno zelenih sedišta sa tkaninom u boji slonove kosti u sredini, izbor se ipak zbog nedostatka adekvatnih materijala sveo na crno-belu kombinaciju. Delove je iz Amerike naručivao u Dubai pa ih onda tokom leta donosio u Beograd: „Bilo je veoma zabavno donositi tepih i izloaciju za enterijer avionom“. Pored Amerike, delovi su naručivani iz Holandije, dok je u Srbiji pribavljana limarija. Obzirom da je Buba tokom svog života tri puta ozbiljnije udarana, Dragan se pomučio oko korekcije svega što je bilo pomereno. Iako nije bilo preko potrebno, zamenjena su krila, desna vrata, nos, nosači branika, podovi su novi, prednji trap, pribavljen nov set felni sa ratkapnama, itd. dok su tuneli posle one blaže restauracije 1999. vraćeni na fabričko stanje adekvatno za tu godinu.

Nakon svega, Buba nije završena do samog kraja ali je Đorđevim ovogodišnjim boravkom u Beogradu ponovo stavljena u pogon. Iako će on ove redove ipak čitati iz Dubaija, to ne znači kraj vožnji za Bubu ove sezone, s obzirom na to da je Dragan dobio zadatak da je nakon predstavljanja na našem sajtu odveze na neki od narednih vazduhom hlađenih skupova, najverovatnije Šabačku Bubijadu. Svakako, nedavnom restauracijom Buba je dobila novi život, a Đorđe planira da je vozi dok mu sve okolnosti to budu dozvoljavale. Pored toga, ćerka Lea je na pragu polaganja vožnje, ali je naklonost prema zelenom Volkswagenu stekla odavno, te se pitanje naslednika ne postavlja i Buba ostaje u porodici!

Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autor fotografija: Miloš Nikodijević