Zahvaljujući kolegama i koleginicama iz Crne Gore, u proteklim mesecima imali smo priliku da vam predstavimo sjajne automobilske priče obojene morskim plavetnilom i mirisom Jadrana. Ideja Autoslavije kao velike zajednice zaljubljenika u vozila iz prohujalih vremena tako je ostvarena još jednoj bivšoj republici, najmanjoj po broju stanovnika, ali ipak punoj upečatljivih klasika, njihovih vlasnika i avantura koje su zajedno istkali. Prilikom naše posete Drugom međunarodnom susretu starovremenskih vozila u Baru, i sami smo imali priliku da ponovo osetimo deo primorske atmosfere, te da se u Beograd vratimo sa porodičnom sagom u čijoj je glavnoj ulozi jedna Buba iz 1974. godine.

Okruženi starim drvenim plovilima, pre nego što je Sunce konačno utonulo u more, sa Dušanom Raičevićem smo razgovarali o automobilu koji je u njegovu porodicu ušao nov te 1974. godine. „Ovaj auto je kupljen u Volkswagen salonu u Dubrovniku. Moj pokojni otac ga je preuzeo i to je bio poklon od njegove majke koja je i dan danas živa i ima devedeset i pet godina.“ počeo je Dušan, dodavši da je njegov otac želeo Bubu upravo u ovoj boji, zbog čega je morao da čeka, ali i doplati, te da zbog nje ponovo ide za Dubrovnik. U novembru 1974. godine, auto je posle par meseci čekanja došao u dom Raičevića: „Prva registracija bila je 5.11.1974, a ja sam rođen 14.2.1984. tako da je on tačno deset godina stariji od mene, jer sam po identifikacionom broju saznao da je ona proizvedena u februaru 1974. godine.“ Kako nam je Dušan kazao, njegov otac je isprva želeo kabriolet, ali ga je od toga odgovorio lokalni majstor, upozorivši ga da su oni dosta retki i da bi neko iz ljubomore mogao da mu izreže krov. Takođe, obećao je da će mu servisirati Bubu dokle god je ona kod njega.

Kako nam je Dušan dalje ispričao, očeva Buba je bila prvi automobil koji je on vozio kao tinejdžer, dok ju je on za života najviše vozio vikendima, sa Dušanom i njegovim starijim bratom na zadnjem sedištu: „Vikendi su bili rezervisani za druženje sa Bubom. Ja sam se vozio pozadi, u unutrašnjem gepeku, i vikend ture su redovno bile od petka popodne; pali se Buba i porodica ide za Dubrovnik kod rođaka.“ Dušan je Bubu vozio kao svoj prvi automobil i to prilično nevoljno: „S početka, kad sam bio primoran da vozim, to su bile velike muke. Otac je htio da ja što prije počnem, a, ja sam se orjentisao na Vespice i manje dvotočkaše. Međutim, on je htio da se rastereti vožnje i s početka sam izbegavao te pokušaje, ali čim sam prošao prve kilometre sa njom, ona mi se omilila.“  Nakon očeve smrti, Buba je u dvorištu stajala deset godina. Naime, čekalo koji će brat i kada da se odluči da je ponovo pokrene. Na kraju, to je bio Dušan i u decembru 2015. godine, restauracija je konačno počela. U tom trenutku, Buba je imala nekoliko modifikacija u enterijeru karakterističnih za sedamdesete i osamdesete godine — prednja sedišta od Golfa 1 i posebno pravljeni tapaciri koji su ih pratili. Kako je Dušan želeo da automobilu svog detinjstva vrati fabrički izgled, u Beogradu je našao Bubu istog godišta sa perfektno očuvanim enterijerom i volanom: „Hteo sam da ta priča bude što autentičnija, da bude kako je ja pamtim. Sada je u Bubi čak prvi radio koji ja pamtim, a koji je nekad zamenjen kada su došle kasete.“ Iako je uspešno pratio fabrički Bubin izgled, Dušan je rešio da na njoj ostavi lični pečat u vidu zaštite za haubu: „Nekome se sviđa, nekome se ne sviđa, ali je to je moj trejdmark. U moru Buba našao sam neki detalj koji će je učiniti prepoznatljivom.“

Kako je Buba bila čuvana i dok je stajala, karoserija je bila veoma dobro očuvana, tako da su na njoj obavljane samo sitne korekcije: „Što se tiče limarijskih radova, to su stvari tipične za Bubu, prednji džepovi i dna vrata. Ona je 2016. godine prefarbana i od dodatnih radova, rađeno je štelovanje motora.“ Već u aprilu 2016. godine, Buba je ponovo bila na putu, te na prvim skupovima u Crnoj Gori i prošle godine na prvom skupu u Bijeljini. Tokom zime, Buba provodi vreme u garaži, ali kako Dušan priznaje, svaki suvi zimski dan ipak iskoristi da je provoza makar na kratko. Od aprila do oktobra, druženje sa Bubom je obavezni činilac svakog slobodnog vikenda. „Klimatizacija koju imam sa leptir staklima ne može da se mjeri ni sa jednim klima uređajem i ni sa jednim vozilom i to je nešto što mi posebno pravi zadovoljstvo. Jedan od uslova mojoj curi bio je taj da prihvati Bubu i ljubav prema Bubi, a njen odgovor je bio: ‘Dobro, bolje da voliš Bubu negoli neku drugu ženu!'“ uz smeh je dodao Dušan.

Uvidevši Dušanovu predanost u vraćanju Bube na put, porodica je sve više ceni, a Dušan se osvrnuo i na susret Bube i njegove bake: „Uh, to su bile suze. To je bila tajna i još nezavršenu sam je doveo poslje četvoromjesečne restauracije. Prvi moj dolazak je bio prilično emotivan. Izveo sam baku koja se prilično teško kreće uz dva štapa, ali je ipak izašla ispred kuće. Tada je počela da plače,  jer je ona odvajala od usta da bi školovala mog oca i na kraju krajeva, to je bila nagrada za njegov završen fakultet i odslužen vojni rok.“ Za Dušana, najveća vrednost njegove Bube leži u srcu, i zato će priča o njoj zauvek biti porodična: „Bubaši kažu da je to sedamdeset četvrto, da je Sarajka i tako dalje, ali ovaj auto za mene ima nemerljivu sentimentalnu vrednost. To je priča koja je definitivno u nama, u porodici i sigurno će tu ostati. Prvi u redu da je moj bratanić koji ima godinu i po dana i mislim da će on sledeći voditi brigu o Bubi. Mislim da će mali stasati brzo i biti spreman da je preuzme i da će se porodična priča brzo nastaviti.“

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević