Divlja bela koza
Divlja bela koza
Naše iracionalno čest je pobednik nad racionalnim u procesu donošenja važnih odluka koliko god to mi pokušali da negiramo. Iracionalno dolazi iz podsvesti, često nam je neobjašnjivo i nema uporište u realnosti ili svrsishodnosti, a zapravo je ili nasleđeno ili stečeno u ranom dobu. Zaljubljujemo se lako makar i u pogrešne osobe, predmete i situacije, gde ne marimo ako naše racionalno kasnije trpi. Iako će mnogi reći da je ovo definicija nesrećne ljubavi, zapravo se naše svesno tako žrtvuje da iracionalno bude zadovoljeno. U prethodnoj rečenici krije se i dobar deo razloga zbog kojih volimo stare automobile i zbog čega mnogima sa strane ta ljubav deluje isključivo kao muka. Velika većina nas koja voli automobile priznaje da je to krenulo u ranom dobu, a neki su se još tada zaljubili i u konkretan model. Tako je Nemanju sudbina još kao malog predodredila da voli klasik čija istrajnost gotovo da i ne zadaje nikakve posebne glavobolje već isključivo uživanje i kreiranje lepih sećanja koje će preneti na svog sina.
„Sve je krenulo još od 1989. godine na Cetinju đe sam i rođen iste te godine, bukvalno iz bolnice sam dovezen u očevom Renault TL 850cc zelene boje. Kasnije je došao i crveni GTL 1100cc, tako da sam rastao u Renou dugi niz godina sve neđe do 1997. ili 1998. godine kada se otac okrenuo Mercedesu kao familijarnom automobilu“. Očev Mercedes W116 Nemanja nikako nije zavoleo jer je on glavni i odgovorni za to što su Cokule pale u zaborav, odnosno što su ostavljene da propadaju dok ih spektar vremenskih prilika i neprilika postepeno nije sveo na robu za staro gvožđe gde su na kraju i završili. „Od tada uvjek je postojala kod mene žal i doza tuge što nema više crvenog Renoa kojem sam dao nadimak Cipiripi. Ta tuga je trajala sve do 2013. godine kada otac dolazi na ideju da mi kupi neki automobil koji ću sam da sređujem i da ga napravim po svom meraku. Na njegovo pitanje koji će to auto biti, kao iz topa sam odgovorio Renault 4!“. Iako ga je otac pogledao kranje čudno pa mu rekao i da se ne šali, Nemanja je ostao pri svom. „Otac se nasmijao i rekao ne, ne, nešto bolje ćemo da nađemo, ali sam mu rekao da bolje od Renoa 4 ne postoji“.
Jednog dana kada su se zajedno vraćali iz Podgorice svratili su kod Nemanjinog ujaka autoelektričara kod koga su na kanalu zatekli parkiran beli Renault 4 GTL. Tadašnja vlasnica stajala je pored nervozna i sve vreme je prema Nemanjinim rečima, cupkala nervozno i gledala levo-desno. „Prilazim s pitanjem da li se prodaje, a ona kao da nije mogla dočekati, odgovara „Da prodaje se, ne mogu dočekati da ga maknem“, te sam je odmah pitao koja je cijena na šta je odgovorila 250e. Dala mi je da sednem i da ga provozam i bukvalo za 10 minuta mi se vratilo svo djetinjstvo i probudila se sva sjećanja i svi najlepši momenti odrastanja u Cokulama. Usledilo je „Sjedite sa mojim ocem u auto i idemo kod notara, auto je kupljen“ na šta je otac sav u nevjerici gledao i nije vjerovao šta se dešava. Samo sam ga pogledao, nasmijao se i rekao da nastavljam tamo đe je Cipiripi stao“.
Već naredne godine Nemanja je prionuo na kompletnu restauraciju automobila. Ovaj Renault 4 proizveden 1992. godine je prebačen u Kragujevac kod njegovog brata od tetke Milana Lukića koji mu je umnogome pomogao oko sređivanja limarije i enterijera, kao i farbanja. Za mehaniku je bio zadužen njegov veliki prijatelj Bole iz Podgorice. „Znači auto je kompletno restauriran 2014. godine i od tada do dana današnjeg ništa nije rađeno niti sređivano po pitanju limarije“ nastavlja priču Nemanja i dodaje „Kada se završilo sređivanje u Kragujevcu, auto je izgledao potpuno fabrički. E onda počinju moje modifikacije iz godine u godinu pa mogu slobodno da kažem da je danas onakav kakvim sam ga želio i zamišljao uvijek.“ Od te 2014. godine Nemanja i njegov R4 prešli su zajedno preko 170.000 kilometara u svim mogućim vremenskim uslovima, po svim vrstama terena, a uspeli su čak da se voze i kroz more, a o svemu tome možda dovoljno govore i Bojanove fenomenalne fotografije. Osećaj u vožnji mu je neponovljiv sa svim naginjanjem kroz krivine, upijanjem neravnina na putevima, a sve u kombinaciji sa jedinstvenim kišobran menjačem i velikim tankim volanom.
I zaista, Nemanja ne samo da ne štedi svoj automobil, već ga rado koristi za sve moguće i nemoguće destinacije. Prethodne godine je došao u Beograd samo da bi prisustvovao skupu Cars & Coffee Serbia ispred Muzeja Jugoslavije, dok je zimu pre toga iskoristio da sa našim zajedničkim prijateljem Stanislavom i njegovim crvenim R4 dođe u Beograd. Zapravo Nemanju s tim putovanjem vezuje možda i najzanimljivija anegdota a tiče se povratka iz Beograda za Crnu Goru. „Kada smo se drug Stanislav i ja vraćali iz Srbije po snijegu, na snazi je bio crveni meteo alarm. I sad svi ljudi stoje pored puta i čekaju da prođe čistač snijega da nastave. Samo nas dvojica prtimo snijeg punim gasom i stižemo na granicu sa Crnom Gorom, a ako ne vjerujete, Nebo Raspopović nam je svjedok. Carinik nas gleda, krsti se i kaže – Djeco, jedina dva auta koja su danas prešla granicu su vaša“. Sad vam je verovatno jasno zašto na zadnjem vetrobranskom staklu ovog Renoa piše „Ne smaraj, ne prodaje se“!
Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autor fotografija: Bojan Bracović
0 Comments