Pred Belim dvorom i pod sivim svodom, okružen velikim crnim duhovima ekstaze stajao je mali, srebrni italijanski automobil. U danu koji je pre odgovarao engleskom septembru, automobil firentinskog kolekcionara Đulijana Bencija čekao je prve goste koji ce mu se te večeri diviti. Sa njim smo se upoznali na stepeništu dvora, dok je uz cigaretu strpljivo čekao da televizijska ekipa obavi svoj posao. Očaran nesvakidašnjom lepotom i neponovljivim šarmom Beograda, gospodin Benci je postao stalni gost 24 sata elegancije, a za svoj poslednji dolazak odabrao je jedan od svojih najdražih dragulja, Cisitaliu 202 SC iz 1947. godine.

Posle kratke i ne previše brze, ali i dalje glasne vožnje, našli smo se na jednom od puteva koji presecaju kraljevski kompleks. Cisitalia se pokazala kao pravi italijanski sportski automobil — neverovatno je teško ući u njega, ali čim se motor oglasi i kazaljke dva velika sata zaigraju iza drvenog Nardi volana, svaka muka u trenu nestaje. Posle pakleno teškog izlaska iz automobila, zvanično smo otpočeli razgovor sa gospodinom Bencijem. „Počeo sam od engleskih automobila, a posle sam prešao na Italijane. Kod italijanskih automobila naročito cenim vešte karoseriste koji su ih vajali i stvarali“, uveo nas je Đulijano u svoj svet na točkovima „Cisitalia je pravi primer jedne male fabrike koju su činili veliki ljudi kao što su njen osnivač Pjero Dusio, Ferdinand Porše i Karlo Abart. Tu su bili i poznati vozači Pjero Tarufi i Tacio Nuvolari. Posebno je volim jer je ona prvi projekat Batiste Farine — Pininfarine. Ovaj dizajn je kasnije inspirisao nastanak mnogih automobila iz pedesetih i šezdesetih godina, a jedna od njih se nalazi u Njujorku, u Muzeju modernih umetnosti, gde je 1951. godine imala muzejski debi na izložbi Sedam automobila, a danas je sa još pet vozila izložena u stalnoj postavci pod nazivom Skulpture u pokretu.“

„Uvek sam voleo ovaj automobil i tražio sam jedan za sebe. Napravljeno ih je oko sto i mnoge su sačuvane, ali ih je jako malo ima na tržištu, jer je većina u garažama i kolekcijama i nije na prodaju. Našao sam je 1995. godine u Kaliforniji, sa odloženim originalnim motorom.“ opisao nam je sudbonosni susret sa svojim automobilom. Gospodin Benci je pred sobom imao još jedan veliki izazov jer je tokom trkačke karijere na istočnoj i zapadnoj obali SAD Cisitalia dobila V8 motor i brojne promene na karoseriji. Najdrastičnija je bila ona na prednjem kraju gde je maska proširena da bi ogromni agregat dobijao što više vazduha. Ipak, uz mnogo truda i malo sreće, njegova Cisitalia danas sija punim sjajem: „Restaurirao sam je godinama dok je nisam doveo do originalnog stanja. Mi Italijani imamo sreću da u celoj zemlji, a posebno u Toskani i dalje postoje pravi majstori koji svojim rukama umeju da rekreiraju delove karoserije.“ Jedini detalj koji Cisitaliu razotkriva kao automobil iz četrdesetih godina je dvodelno prednje staklo u vezi sa kojim nam je Đulijano naveo još jednu osobenost svog automobila — dva odvojena motora brisača koje aktiviraju bakelitni prekidači u boji ćilibara.

U jednom trenutku, Đulijano je otvorio haubu, objasnivši nam da je ona mogla biti otvarana na na tri načina — na gore, sa strane, ili čak potpuno skinuta. Mali deo velikog motornog prostora koji je u sebi uspeo da nosi robusni američki V8, ponovo je popunjavao originalni Abartov motor: „U Torinu tih godina, najdostupniji su bili Fiatovi motori. Karlo Abart je, kao tehnički direktor firme, na bazi Fiatovog 1.1l konstruisao ovaj. Nema remenicu i ventilator hladnjaka i ima suvi karter, jer je konstruisan sa trkama na umu. Da bih mogao da ga koristim na izložbama i u kreni-stani situacijama, morao sam da mu ugradim ventilator. Motor je mali i ima 65 konjskih snaga, ali je i ceo automobil jako lak zbog aluminijumske karoserije — ima oko 600kg. Zbog toga, performanse su odlične — ide oko 180 km/h, a kada dođe dotle, zaustavljanje zna da bude problem, jer ima doboše.“ uz smeh je dodao Đulijano, podelivši i nekoliko sećanja sa najčuvenije italijanske trke: „U ovom automobilu sam vozio pet Mille Miglia trka, a ukupno sam bio na trinaest. Učestvovao sam i vozeći Fiat 8V i jednu Erminijevu Barchettu. Najlepša sećanja su vezana za Ermini, jer je sve otvoreno i gledaoci navijaju sa još većim entuzijazmom.“ Kako je Đulijano otkrio, čak je i obična vožnja u Cisitaliji svojevrsni vremeplov: „Kada izađem iz Cisitalie i uđem u moderan automobil, uvek pomislim koliko je tehnika daleko otišla, a duša nestala.“

Kada se spomenu ekskluzivni italijanski automobili, svako uvek prvo pomisli na Ferari i Lamborgini i kako nam je gospodin Benci potvrdio, za Cisitaliu zna jako uzak krug ljudi, velikih automobilskih entuzijasta. Upravo ta činjenica izdvaja ovaj mali sportski automobil od svojih mnogo poznatijih sunarodnika. „Volim da izlažem ovaj automobil, da upoznajem ljude sa tom malom fabrikom i velikim ljudima koji stoje iza nje“ priznao je, a nama ostavio da mu se zahvalimo na jedinstvenoj prilici koju nam je ovog septembra pružio.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević