U priču o svakom oldtajmeru koji se čuva, vozi i voli utkana je nostalgija. Najčešće, ona vlasnika vezuje za detinjstvo, mladost ili doba u kom nije ni bio rođen, ali ga oseća kao svoje. Za Alberta, nostalgija ima i svoju prostornu dimenziju. Naime, večito nasmejani Meksikanac u Srbiju je došao posle ženidbe 1989. godine, a najranija automobilska sećanja ga vezuju za sever Meksika, dedu i njegov pikap u kom se često vozio kao dete. Kasnije, početkom sedamdesetih, Albertov otac je kupio Ford Five Window Coupe iz 1932. godine, a automobil je i danas je u porodici i prolazi kroz dugotrajnu temeljnu restauraciju. Na naš susret u staroj šećerani, Alberto je poneo duh američkih rančeva — njegove žute radne rukavice stajale su na tabli iza volana, a on je nosio tamnu kariranu košulju, smeđ prsluk i Levi’s farmerke sa crvenom maramom koja je virila iz zadnjeg džepa, dok ga je od sunca štitio kačket sa mrežicom. Ipak, kačket nije mogao da sakrije energiju i uzbuđenje dok je Alberto počinjao priču o Chevroletu kog ima preko deset godina.

Potraga za pikapom poput dedinog počela je uz prijatelja Bojana, velikog zaljubljenika i poznavaoca američkih automobila na prostoru bivše Jugoslavije: „Jedanput sam mu pomenuo da mi javi ako slučajno vidi neki pikap. U Valjevu je gledao neki International i tada je čuo priču da tu postoji jedan. Vozio ga je gospodin Andrić. Bojan je insistirao, a čoveku je trebalo novo teretno vozilo, pa je prodao ovaj, a onda ga je Bojan prodao meni. Uvek sam voleo pikap, jer kad sam bio mali, sa dedom sam često išao na ranč; dosta smo se vozili i pozadi i napred. Stari pikapi imaju taj autentični zvuk i osećaj i to mene vraća u detinjstvo“ sa sjajem u očima i na odličnom srpskom pričao je Alberto. Istorija ovog Chevroleta Fleetside C10 iz 1962. godine je vezana za državnu službu: „Vojska ih je koristila, imali su dva. Posle su pravili neku prikolicu u Ikarbusu, ali dosta su se trudili da bude isti stil. Imao je patinu od godina, ali kada smo ga uzeli, taj stil još nije bio moda, pa smo ga Bojan i ja malo sredili. Sad mi je žao što je patina nestala. U originalu, boja je bila crna, pa je u vojsci bio zelen i sada je siv. Baš se kod motora vide slojevi — crna, dve zelene, pa siva.“ Po kupovini, Alberto je odložio originalne felne od 17,5 inča i zamenio ih sadašnjim od 15, najviše zbog funkcionalnosti: „Za originalne felne sam mogao da nađem samo gume koje su uske i tvrde, a na ovim sada mogu da budu šire i mekše, malo sportskije.“ Iako gume koje su sada na njemu imaju mnogo veći potencijal, Alberto naglašava da je spora vožnja idealna za njega, prvenstveno zbog trobrzinskog automatskog menjača i teretnog diferencijala.

Kod gospodina Andrića, koji je u njemu proputovao celu bivšu Jugoslaviju, Chevrolet je dobio jednu modifikaciju veoma popularnu na ovim prostorima: „Sa originalnim motorom je prešao mnogo, a kad je on pukao, stavio mu je dizel. Mercedes-Benz, stara priča. I taj motor je koristio do kraja — kada smo uzeli pikap, već je bio na samrti.“ Zahvaljujući Bojanu, u Chevroletu se ponovo nalazi small block V8 sa odgovarajućim menjačem, a Alberto planira da ga zameni jačim, kao i menjačem sa overdriveom. Zavirivši pod haubu, primetili smo da se levo od motora sa poliranim deklama ventila nalazi i neobično veliki broj sirena. „La Cucaracha“ otkrio nam je Alberto i odmah zatim demonstrirao poznatu melodiju koja se zaorila praznom šećeranom. „U Meksiku, stare kamiondžije daju svojim kamionima ime. Tako sam i ja svoj Chevrolet nazvao La Cucaracha“ nastavio je, pokazavši nam istoimenu nalepnicu u Coca Cola fontu na zadnjem braniku.

Sa nekoliko mesta, na Chevroletu se smejao mačak Feliks, a on se tu nije našao slučajno i bio je produžetak Albertovih sećanja: „To je bio jedan Chevrolet diler u okrugu Los Anđelesa, Vilijam Feliks. Zato što je on bio prijatelj čoveka koji je crtao mačka, otvorio je Felix Chevrolet dealership. Moja baka je živela u Kaliforniji i kada sam kao mali bio na skupovima, bio mi je interesantan taj Feliks. Zbog toga mi se uvek sviđala veza Feliksa i Chevroleta!“ Jedan od detalja koji Alberta vezuje za rodni Meksiko je sarape, šareno ćebe jarkih boja koje je ovog puta zaboravio da stavi preko sedišta. Sa sinom koji je dizajnirao sve nalepnice na Chevroletu, Alberto je ranije svakog vikenda odlazio na McDonaldsov drive-in na hamburgere, prenevši mu tako ljubav prema velikim američkim točkovima: „Kasnije nije mnogo hteo da se vozi, ali voli automobile i danas vozi Jeep, a ponekad provoza Chevy.“ Alberto sa porodicom često ide u Vojvodinu i sa tih putovanja najviše izdvaja reakcije drugih vozača: „Kad vozim, potpuno se zamislim, ali odjednom vidim kako nas svi čudno gledaju. I uvek počnem da se pitam zašto, ali onda shvatim da je to zbog Chevyja.“ Takođe, za porodična putovanja vezana je i anegdota sa taštom, koja je tokom celog puta sa istoka Vojvodine ćutala, da bi se tek po stizanju u Beograd požalila ćerki kako ju je dovezao u nekom starom automobilu u kom se vozio još Tito.

U budućnosti, Chevrolet će zadržati svoj autentični izgled: „Samo bih da bude malo brže i bezbednije, sa drugim kočnicama. Ja bih da karoserija ostane ovakva. Ako se uradi perfektna restauracija, ne može ni da se koristi kao do sada.“ Ipak, krov će morati da bude sređen jer prokišnjava. Zbog toga, Alberto se trudi da ga vozi samo po sunčanom vremenu, što ne pođe uvek po planu: „Jednom sam otišao u Vojvodinu i bio je super dan. Bio je samo jedan oblak i baš taj nas je pogodio. Curilo je na sve strane, zapušili smo rupe krpama, bio je potpuni šou!“ ispričao je uz smeh Alberto. Nakon polučasovnog druženja ispunjenog pozitivnom energijom, Alberto je namestio kačket i seo u kabinu, a Chevroletov V8 je zabrundao i odveo vremešnu legendu u ostatak sunčanog dana.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević