Iako se pred Muzejem istorije Jugoslavije tokom celog dana viđaju razni automobili snažnih motora, nijedan se nije čuo lepše, niti je bio upečatljiv kao jarkocrvena Alfa 1750 koja je pristigla ispred njega. Za volanom je bio Peca, a na zadnjem sedištu sedela je njegova ćerka Anđela. Reski zvuk motora zvučao je jednako prijatno i iznutra, dok smo se u ovoj retkoj limuzini popeli do jedne slepe dedinjske ulice.

Te daleke 1968. godine kada je Alfa stigla u Beograd, našla se u centru nagađanja, gradskih priča i legendi. „Mogu samo misliti kakav je to auto bio kada se pojavio u gradu! Stajao je u Mačvanskoj, kod Hrama Svetog Save i znao ga je ceo Beograd“ počeo je Peca „Kružile su priče da je to auto Nede Arnerić, pa ovoga, pa onoga… Kasnije sam i saznao čiji je — to je bio automobil jedne gospođe, Nedine prijateljice. Sticajem okolnosti, ona je imala i jednu kratku Giuliu i Willys Jeep, pa sam je spojio sa prijateljem koji se bavio iznajmljivanjem automobila za filmove i sarađivali su lepo.“ Kada je Pecin prijatelj otišao iz zemlje, Alfa se preselila na drugi kraj grada, pod jednu lipu, gde je polako ali sigurno propadala: „Ja sam je palio s vremena na vreme, ali su je i komšije prijavljivale. Na kraju, došlo je do ‘samo da je ne iseku, nosi je’ situacije.“ Gradska lepotica je tako bila spašena, ali oronula.

Posle sređivanja povelike papirologije, Peca je naišao na sledeći izazov koji je trebalo premostiti: „Redak je auto, ne pasuje ništa ni sa čega i sledećih pet godina sam jurio delove i dobre majstore.“ U toku radova, Peca je nailazio i na dosta dodatne opreme iz tog vremena, pa je Alfa tako dobila glavu od 2000 motora, K&N filtere i sofisticirane Dell’Orto karburatore umesto češćih Webera. Deo na kom je Peca izučio školu bili su branici: „Prvo smo kupili branik bez migavaca, a da bismo došli do njih, morali smo da kupimo ceo sa kupea koji je još skuplji. Jedan od ta dva sam kupio preko e-Baya, ali nisam video da mora lično da se ide po njega, pa je čovek prešao pola Nemačke da bih ga preuzeo.“ Kao jednu od najvećih prepreka, Peca je naveo činjenicu da se njegov automobil pravio samo dve godine, od 1968. do 1970, nakon čega je pretrpeo izmene: „Kasniji model je nažalost drugačiji u svemu onome što mi treba, a isti u onome što mi ne treba.“ Dok je Peca spremao Alfu za nove kadrove, Anđela je podelila svoja razmišljanja o tatinom automobilu: „Zajedno smo radili, ima i jedan papirić na kom piše da sam ja njemu stručna pomoć, nego šta! I mnogo mi se sviđa boja, uvek sam ga ovako zamišljala. Mnogo smo se zabavili dok smo ga sredili i sada smo mnogo srećni jer smo dobili neke diplomice, nagradice… Nije nam bilo naporno, jer smo ga zajedno radili, a zajednički trud pobeđuje.“

Kako nam je Peca objasnio, kod svog Alfa Romea najviše voli to što je u to vreme on bio prava zvezda u Evropi, ali i na Kubi: “ Pet brzina, četiri diska i to sve 1968. godine… Italijanska policija ih nije koristila koliko znam, već je vozila kratke Giulie, a 1750 Berline su koristili u civilu. Ima ih dosta u Hobotnici i po italijanskim filmovima, a koristila ih je i mafija kao pouzdan auto, neki pandan današnjim Volkswagenovim vozilima. Takođe, Fidel Kastro je imao baš isti model. Posle nje, Alfa je prestala da bude ono što je bila. Počeli su da ugrađuju dizele, prednji pogon… Ovo su bile neke godine rasnih Alfa Romea.“ Uz to, sa modernim saobraćajem se nosi i više nego dobro, pa često iznenađuje druge vozače: „Mnogo troši, ali zato i ide. Kad smo posle štelovanja karburatora probali Alfu na autoputu, dečko koij je vozio Stila ispred nas nije hteo da se pomeri, valjda mu je u retrovizoru izgledala kao Lada. Posle nekog vremena nije mogao da izdrži tempo i sklonio se sa puta“ uz smeh nam je ispričao Peca. U skladu sa Alfinom reputacijom, Peca je prisvojio i veoma zanimljive registarske tablice: „Kako su mi nailazile tablice sa 6, istraživao sam malo o đavolskom broju i saznao da to nije baš to. Ali, za inat svima, a i zato što je auto već crven, uzeo sam 666 I AR kao Alfa Romeo.“

Sunce je polako zalazilo, a obećani sladoled nije mogao da čeka. Posle kratkog razgledanja motora, bilo je vreme da Peca i Anđela krenu, a Alfa nas je pozdravila karburatorskom simfonijom kakvu samo Italijanski motori sviraju. Praćena zviždukom ptica, Alfa se žustro spustila niz ulicu, a zvuk njenog motora odzvanjao je još dugo nakon što je nestala iz našeg vidika.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević