Posle dugog uvoda praćenog sintisajzerima i tipično jugoslovenskim amaterskim i nestabilnim kadrovima bečkog saobraćaja, “ Je li, veruje li on stvarno u te gluposti?“ bile su prve reči Voje Brajovića zavaljenog u raskošnom enterijeru Daimler Sovereigna. Na mestu vozača nalazila se Neda Arnerić koja je ćutke ispratila pitanje, prekorivši ga pogledom kroz velike naočare. Izlaskom Rastislava Jovića iz katedrale i ulaskom u automobil, banda je bila kompletna. Laki, Kosana i Žigi. Kao i danas, Beč je na početku osamdesetih godina bio poznato odredište za najrazličitije poslove, legalne ili ne. Izbor Daimlera pre nego oprobanog Mercedes-Benza W123 davao je jasnu sliku o prirodi posla tročlane družine.

Kratku rediteljsku karijeru Milorada Lakovića obeležila je kultna dečija emisija sa Brankom Kockicom, dok je triler sa večitim motivima potere, sofisticiranih negativaca i svemogućeg detektiva bio njegov jedini dugometražni film. Scenario su potpisali Živorad Mihajlović-Šilja i Leon Kovke, iza kojih takođe ne stoji mnogo filmskih naslova. Scenario je kvalitetan i prenet na platno kroz glumu, kameru, montažu i muziku u standardima jugoslovenske kinematografije. Oko sat i po vremena koliko traje, film će doista držati vašu pažnju, ali i stvarati utisak paralelne stvarnosti u kojoj su beogradskim podzemljem operisali kriminalci kakve istorija nije zabeležila. Sam film nažalost ne pruža ništa novo i neviđeno. Filmofili koji su koristili prednosti relativne otvorenosti Jugoslavije prema zapadu, ili blagodeti brzog interneta danas, nisu videli i neće videti ništa drugo do igranje oprobanim receptom, viđenim u Americi, Britaniji i Francuskoj. Ipak, Pozorišna veza uprkos svemu jeste jedno od malobrojnih istinski kul dela jugoslovenske kinematografije. Najveći kul faktor u ovom zaboravljenom filmu bio je jedan bavarski automobil.

Žanr, tipski likovi i izvedba bili su stari već preko deset godina, ali tranzicija sa Popaja Dojla na višeg inspektora Milana, koga igra niko drugi do Bata Živojinović prosečnoj publici tog vremena verovatno nije predstavljala problem. Kao i Bulit i Francuska veza, dobro je ostario i BMW E9 u kom se Brajovićev lik vraća u Beograd sa ponudom za pljačku trezora Narodnog pozorišta. Na ulicama glavnih gradova republika vozili su se i ređi i skuplji automobili, ali je BMW uvek posmatran kao svojevrsni gospodar asfalta. Taj fenomen će u godinama kasnije biti opisan u filmu Rane, smeštenom u realno okruženje i doba kriminala i kiča. Iako je njegova proizvodnja prestala još 1975. godine, BMW E9 je u srcima publike sigurno izazivao više simpatija nego što bi to bila E24 Serija 6. U realnosti, posredi su bile trenutne mogućnosti produkcije — isti BMW se bez ikakvog razloga u kratkom kadru pojavljuje kao automobil inspektora Milana, iako je tokom celog fima on vožen u Mercedesu W123. Ako zanemarimo tu činjenicu, izbor četvorotočkaša koji je obeležio film nije mogao biti bolji. Sa današnjom distancom i statusom koji je E9 održao, on bez mnogo razmišljanja može da parira inostranim žanrovskim automobilima-glumcima, od crnog Chargera iz Bulita, do Trans-Ama sa Rajanom O’Nilom kao Vozačem.

Ostatak automobilske scenografije predstavlja uobičajeni skup vozila — banda u toku pljački koristi Ford Transit i Renault 16, kasnije planira beg Mercedesom W114, dok ih policija juri u različitim modelima istog proizvođača. Tokom kokainskih godina, krimi film je doživeo internacionalni procvat, praćen superautomobilima koje jugoslovenska kinematografija nije mogla da isprati. Sa tim u vidu, Pozorišna veza je jedan od poslednjih trzaja domaće kinematografije, bega iz socijalnih tema i stanja svesti u visoki kriminal i životni stil koji je uz njega išao. Čak i kao zakasnelu domaću interpretaciju uspešnog holivudskog koncepta, Pozorišnu vezu treba odgledati kao kultni automobilski film kog će se retki setiti.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Izvor fotografija: Video u prilogu