Prvi susret sa Uroševim novim automobilom imali smo pre nekoliko meseci, kada je on tek stigao u garažu. Drugi put, pred avgustovski skup oldtajmera u Novom Sadu, bolje smo se upoznali sa njegovom limuzinom, ali i novosadskom policijom kojoj u tom trenutku nismo izgledali kao novinari koji su došli na okupljanje koje je organizovao Urošev klub AMK Veteran Novi Sad. Treći put, u Kineskoj četvrti, došlo je vreme da sve utiske saberemo i zaokružimo u jednu celinu. U uskim prolazima između ponovo oživljenih industrijskih hala, Mercedes je izgledao još veće, i u svojoj veličini još moćnije.

Uroševa ljubav prema trokrakoj zvezdi traje dugo: „Kada sam bio mali, neko mi je rekao da je Mercedes jedini automobil za koji niko ne pita dalje. Kada kažeš: ‘Vozim Mercedes’ nećeš čuti pitanje ‘koji?’.“ Kako nam je dalje objasnio, Mercedes-Benz je uvek posmatrao posebnim očima: „Zavoleo sam ga kad sam bio jako mali, zato što je to najbolji auto na svetu. A S-Klasa je najbolji Mercedes od svih Mercedesa na svetu. ‘Ajd što je prvi, nego je i najbolji! Koji je to auto bolje napravljen od Mercedesa? Nijedan!“ Na krilima entuzijazma, Uroš je za svoj prvi oldtajmer izabrao W116, a potom prešao na znatno pristupačniju, a i dalje dovoljno veliku i na ovim prostorima retku nemačku limuzinu — Audi 100 C2. Naravno, ljubav prema Mercedes-Benzu je tinjala i u poslednjih nekoliko meseci, vratio se na Mercedes-Benz.

Od maja, kada je čuo za njega, do juna kada ga je prvi put video, Uroš je sumnjao da mu je njegov automobil uopšte potreban, ali je njihov susret otklonio sve nedoumice: „Ja je gledam ona stoji sama u bari, gleda me tužno i viče: ‘Uroše, kupi me!’ Pogledao sam ga, auto nije vožen oko dve godine, i ponovo nije bilo ništa, ali je tada već počelo da me jede. Sledeći put sam došao sa kantom goriva i auto je upalio. Prijatelji su ga pogledali, rekli da je dobar, a ja sam krenuo u pregovore.“ Tokom preregistracije, Uroš je naišao na čuđenje službenika koji su čak pokušavali da ga odgovore od svega: „Pitali su me što to kupujem i da li sam siguran da ga hoću, najviše zbog registracije i potrošnje.“

Posle razgovora o njihovoj kratkoj zajedničkoj istoriji, prešli smo na tehničku stranu ove limuzine:  „Auto je 1989. godište, 300 SEL, M103 motor 2960 kubika i 188 konja. Za švajcarsko je tržište; odatle je stigao. Ima nivelirung amortizere, podizače, šiber, električna prednja sedišta, grejanje sedišta, ABS, tempomat, šper diferencijal — ASD. W116 je poslednji sa hromiranim branicima, ovaj je prvi sa plastičnim, ali je poslednji old school Mercedes. W140 je već spejs šatl. Ipak, W126 nije auto za svakoga. Redovno održavanje je skupo — ne kvari se on, ali na primer, u njega staje dvadeset litara raznih ulja.“ Pokazavši na prostor zadnjih vrata tik iza B-stuba, Uroš je objasnio da je tu 16cm razlike između standardne i produžene verzije, te da automobil ukupno ima 5m i 16cm. Od kad ga je kupio, Uroš nije odstupao od fabričkih mera i propisa, te su jedini ukrasi na automobilu nove patosnice, kaseta Ipčeta Ahmedovskog i plišani kaktus, poklon koji ga prati još od kada je vozio W116.

Ostavivši nas u neverici da automobil sa preko 300.000 kilometara na satu može da izgleda kao da je prešao makar tri puta manje, Uroš je zaključio: „Problem sa Mercedesima kod nas i njihovom reputacijom je u tome što se najčešće voziš u W124 dizelu koji je preteglio milion kilometara i niko ništa nije održavao. Ne možeš da sudiš o Mercedesu kao brendu dok se provozaš u S klasi.“ S-Klasa je S-Klasa, a Džimi i Dženis bi se složili.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević