„Vi ste krivi, i onaj Ružić!“ kroz smeh, ali pomalo mrzovoljno nam je rekao Luka čim je izašao iz automobila. Ipak, nismo mogli da ga krivimo, jer je subotnje jutro bilo mnogo hladnije i oblačnije nego što je iko od nas to želeo. Doduše, naša krivica se nije završavala tu — Luku je hladni jesenji vetar razbudio u Triumphu TR4A iz 1966. godine, automobilu kog smo pre nekoliko meseci izdvojili sa slovenačkih oglasa.

Kako su ga oduvek privlačili engleski automobili, Luka je Dalibora Ružića upoznao vrlo brzo po kupovini prvog Minija, ali ga je susret sa Triumphom TR6 naveo na to da se okrene klasičnim britanskim roudsterima: „Prošlog leta, Ružić mi je detaljnije pokazao TR6, ona tri Webera i sve ostalo. Tada je već sve bilo zapečaćeno. Onda ste se vi pojavili sa oglasom. Znao sam da nešto ne valja, ali je sve izgledalo predobro.“ U narednih nekoliko dana, Luka je konačno prelomio, ali Triumpha na oglasima više nije bilo. Srećom, on se i dalje prodavao: „Uzeo sam odmor, seo sa Ružićem u auto i krenuli smo ka Sloveniji. Na granici sa Hrvatskom, saznajemo da nemamo papire za uvoz i onda smo se vratili u Beograd, pa krenuli ponovo. Stigli smo u 1 ujutru u Lendavu, selo u kom je bio auto.“

Nešto kasnije tog hladnog i kišovitog jutra, po pravom engleskom vremenu, Luka i Dalibor su otišli kod vlasnika i shvatili da nije sve toliko idealno koliko je izgledalo na fotografijama: „Što smo se duže zadržavali, to smo više grešaka nalazili. Prodavac se bavio motorima, ali mu je ovo ipak bio mnogo veliki izazov. Uradio je gomilu posla, ali dosta toga nije valjalo — prednji točkovi su bili krivi, međuosovinsko rastojanje nejednako, karburatori raštelovani… Bilo mi je teško da se odlučim, ali sad kada sam bio tu, nisam hteo da se vraćam bez auta.“ Ipak, pre povratka u Beograd, avantura je dobila još nekoliko usputnih stanica: „Tu se naravno ne završava priča jer smo usput bili pozvani na dva skupa i Triumphom smo išli da učestvujemo na njima. Vozili smo auto na kom ne znamo šta je rađeno, kad je rađeno i kako je rađeno. Tada smo skapirali da je crevo hladnjaka trulo, da kočnice nisu dirane, da on ide bočno kao kraba… Na brzinu smo našli servis koji će da nam uradi reglažu trapa, pa smo nekako naštelovali karburatore, navukli krov i nastavili dalje.“ Baš ispred kuće jednog slovenačkog kolekcionara, dok je kiša postajala sve jača i prerasla u pravi pljusak, Triumph je počeo da trokira i radi na dva cilindra. Tri sata kasnije, udruženim snagama su uspeli da srede problematični karburator i stignu na prvi skup. Iako je u pitanju bio susret predratnih oldtajmera, Dalibor Ružić je kao predsednik Srpskog saveza za istorijska vozila dobio pozivnicu za njega. Istog dana, održavan je i drugi skup, koji su oni takođe posetili: „Predratni oldtajmeri su krenuli put Kranja, a mi smo se odvojili za Škofljicu. Sve vreme smo vozili na kiši i bilo je oko deset stepeni, a voda je ulazila sa svih strana. Završili smo u Brdu kod Kranja, bivšoj Titovoj rezidenciji, gde smo bili i smešteni. Tokom tih dana, Slovenci su nas zaista odlično ugostili i hvala im na tome.“

Posle zasluženog i preko potrebnog odmora, Dalibora i Luku je čekao povratak do Beograda. Na granici sa Hrvatskom, pljusak je počeo ponovo. Luka je tada primetio beli dim koji nije izgledao kao kišnica koja isparava sa vruće haube: „Naravno da je bilo crevo hladnjaka. Auto je morao da bude u voznom stanju da bismo mogli da ga uvezemo. Nekako smo prošli Hrvatsku, došli na naš prelaz. Dok smo čekali na carini, skupljali smo kišnicu, napunili hladnjak, zamotali crevom izolir traku i krenuli dalje. A onda je nastupio vrhunac priče. Negde kod Rume, upalila se crvena lampica i zaključili smo da je dinamo. Pritom, elektrika je bila loše povezana i pozicije nisam imao uopšte. A bila je noć i bili smo na autoputu. Ne znam kako smo stigli do Beograda, ali smo uspeli. Čim smo stigli, ubacio sam ga u garažu i nedelju dana uopšte nisam želeo da ga vidim.“ Traumatični početak jedne avanture ipak ima svoj srećan nastavak. Malo po malo, počevši od mehanike, Luka je svoj TR4A sređivao i vraćao u fabričke mere, ali i ulepšao jednim diskretnim detaljem: „Remontovao sam karburatore, kupio novi volan i sredio gomilu sitnica, ali i dalje ima da se radi na njemu. Obeležava teritoriju gde god da stane, ali je odradio sezonu vrhunski. Kad se skupi vremena, uradiće se sve ponovo.“ Luka planira da Triumph restaurira u hodu, dok se ne dođe do toga da na listi ostane samo karoserija, kada će napraviti pauzu u vožnji.

„Volimo se dok me ne iznervira i onda ne pričamo jedno sat vremena, pa onda opet bude ‘hoću da vozim, hoću da vozim… i tako u krug. Mnogo mi je drago što sam ga uzeo, čak i što je u ovom stanju u kom je. Ma koliko bio Englez, pouzdan je i jednostavan za održavanje. Sve u svemu, volimo se sada, valjda“, zaključio je Luka. Da dokaže obostranu ljubav, Triumph je upalio bez greške i Luka je uz brundanje motora nastavio svoje jutro onako kako bi to svako makar potajno želeo — na praznom putu, za volanom crvenog engleskog kabrioleta.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević