Iako su se olovni oblaci tokom celog dana nadvijali nad gradom, kratak telefonski poziv i pitanje: „Momci, da li vam smeta kiša?“ uverili su nas u to da ćemo konačno saznati priču o najčuvenijem beogradskom Citroënu DS. Tačno u dogovoreno vreme, na parking je sletela Boginja, a za njenim volanom bio je gospodin Zoran Živković, jedna od malobrojnih javnih ličnosti koja je komfor novih automobila odlučila da zameni šarmom starog lima. „Hajde, upadajte!“ doviknuo nam je kroz otvoren prozor i uvaljeni u meka kožna sedišta, zajedno sa njim smo se zaputili ka jednom dedinjskom kružnom toku u neposrednoj blizini Muzeja istorije Jugoslavije.

Iako neuporedivo poznatiji, četrdeset i dve godine star Citroën DS 21 Pallas nije jedini legendarni automobil u Živkovićevom posedu: „Imam još jedan stari auto — to je Buba iz 1969. godine, auto mog oca. Ona je isto cela sređena, vozim je kada sam u Nišu i ostaće u familiji.“ Pre petnaest godina, gospodin Živković je napravio korak u proširenju svoje kolekcije: „Dvehiljadite godine, jedan prijatelj mi je javio da je u selu pored Brusa, ispod Kopaonika, u štali pronašao Ajkulu na prodaju. Tada je ona koštala oko 500 maraka, imala je dobar lim, ali loš motor. Onda smo kupili još jednu, obrnutu, koja je imala dobar motor, ali loš lim i ušli smo u jedan dugi proces spajanja ta dva dobra, a potom i same restauracije koja zapravo traje i dan danas, mada mislim da je sada to to.“ Kao i uvek, najveći izazov pri svakoj restauraciji je pronalaženje originalnih delova, ali je velika sreća u tome što su ljubitelji dobro povezani i često veoma srdačni prema istomišljenicima. „Najveća muka je naći autentične delove ili bar replike i uvek postoji priča da je to preskupo“, objasnio nam je gospodin Živković,“Ali, to nije velika para, samo treba imati puno nerava i upornosti. Na primer, retrovizore sam dugo i neuspešno tražio po okruženju, da bih onda naišao na adresu jednog čoveka iz Belgije. Kada sam ga upitao za cenu, rekao mi je sledeće: ‘Mi to ne naplaćujemo, a i Vi sigurno imate deo koji Vam je višak, a nekome će nekad trebati.’ i tako sam dobio retrovizore potpuno besplatno. Jedino što nije autentično je radio, a gume su namenski pravljene za oldtajmere. Dimenzija guma za DS je specifična, ali se poklapa sa dimenzijama točkova nekih američkih automobila, pa stoga još postoji njihova proizvodnja.“

U poslednje četiri godine, gospodin Živković je veran jednom majstoru, čoveku čije se ime neizostavno pojavljuje kada god se spomene Citroën DS. To je Žika Ajkula sa Avale: „Ne znam šta je po struci, ali nije automehaničar, već je čovek sa puno interesovanja i hobija, vrlo obrazovan i inteligentan.“ dodao je, osvrnuvši se na to da jedan neobičan automobil naprosto mora da privlači i neobične ljude. Kao svoj lični pečat izdvojio je beli slamnati šešir i žuti suncobran na prostoru iza zadnjeg sedišta. „To je moja letnja instalacija, postavio sam je pre nedelju dana.“ objasnio nam je, „Zimi, tu su polucilindar i crni kišobran. Nikad ih ne koristim, tu stoje samo kao dekoracija umesto onog vučjaka koji klima glavom.“

Svakodnevni život sa redovno održavanim Citroënom DS zvuči prilično idealno: „Meni vožnja pričinjava zadovoljstvo, jer je to redak automobil u čije je stvaranje zaista mnogo uloženo, pa je tu i Pikaso, kao i mnoge druge istinite priče (Citroën DS kog je Pablo Pikaso oslikao i dalje nije pronađen) i bajke koje ovaj automobil okružuju… Ja DS pre svega smatram svetskim kulturnim dobrom koje sada slavi šezdeseti rođendan i poseban je osećaj čuvati ga.“ dodao je gospodin Živković, izdvojivši jedan događaj sa beogradskih ulica kao svoj neponovljivi DS trenutak: „Bio je kišni dan i skretao sam kod Terazija ka Balkanskoj ulici i tu me je uhvatilo crveno svetlo. Dok sam stajao, dvojica starijih momaka od oko sedamdeset godina su mi pokucala na prozor. Kada sam ga spustio, jedan od njih, Srbin, mi je rekao: ‘Izvinite što Vas uznemiravamo, ali moj prijatelj je unuk Flaminija Bertonija, čoveka koji je projektovao ovaj Citroën. Sada smo došli sa aerodroma i čim smo izašli iz taksija, videli smo Vas, odnosno Ajkulu. On je oduševljen potpuno!’ To je sve trajalo pet-šest sekundi i tek me je posle sustiglo.“ U svakodnevnoj vožnji, ljudi najviše reaguju na autoputu: „Prvo se oduševe kada je vide na se vozi, a još više kada shvate da može i da ih prestigne.“

Razgovor o automobilu sa kojim je gospodin Živković stvorio neraskidivu vezu završili smo temom o kojoj smo i sami pisali: „Vreme je da se reguliše registracija oldtajmera jer su to automobili koje svi fotografišu, a posebno turisti. Naravno, automobili treba da budu potpuno ispravni, ali verujem da bi svakom vlasniku oldtajmera to dosta značilo.“ Prve kapi kiše označile su kraj našeg druženja i DS se, gotovo bešumno, polako spustio niz kaldrmu. Već šezdeset godina, DS oplemenjuje ulice širom sveta, a tog dana, i Beograd je imao svoju tihu proslavu velikog rođendana.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević i Jovana Stojiljković