Ono što bi u toku svakog drugog dana izmamilo osmeh na moje lice, u tom trenutku je učinilo da budem besan na ceo svet. Posle decenija njenog propadanja, na zgradi Geozavoda su se odvijali radovi. Danas je taj arhitektonski div potpuno umoran, kao i cela Savamala, nekadašnji elitni kraj Beograda koji je sticajem najrazličitijih okolnosti, podgrejanih lošim sluhom i lenjošću vlasti, postao uzavrelo raskršće tek pristiglih putnika, odomaćenih prostitutki i džeparoša, kao i tranzitni put kamiona za koje ni po kom osnovu ne sme da bude mesta u najužem centru grada. Tihi i monumentalni svedok propadanja Beograda na vodi dobijao je svoje zaslužene estetske zahvate upravo tog dana kada je jedan jednako veličanstveni Cadillac Series 62 Sedan de Ville trebalo da stane pred njegovu kapiju. To mesto je ipak zauzeo jedan karavan — Fiat Marea. Ipak, veličina, koja će neutralisati još jedan nesrećan splet okolnosti u Savamali, bila je na strani Cadillaca.

Slobodana zaista nije bilo teško prepoznati, niti primetiti na bilo kojoj udaljenosti. Nenadano jako novembarsko sunce odbljeskivalo se o sveže uglancan hrom, dok je pokojim oblačkom prekinuto plavetnilo neba u svetlije tonove bojilo automobil koji će za samo nekoliko sati, po sunčevom zalasku biti iste modre boje kao svod iznad njega. Svaki američki automobil iz pedesetih godina izgleda veličanstveno, ali, utisak koji Cadillac ostavlja, posebno ako je besprekoran, ne može da se meri ni sa jednom pojavom na četiri točka.

U neskladu sa poslednjim danima lepog vremena, ali ipak očekivano za kraj grada u kom se nalazimo, ulice su bile gotovo potpuno zakrčene. Jedino mesto po kom automobilske gume nisu gazile tog dana bio je jedan trougao iscrtan na asfaltu, koji smo u međusobnom dogovoru sa Slobodanom materijalizovali kao ostrvo 62 de Ville. No, zadatak je i dalje bio vrlo težak, gotovo nemoguć za ispuniti — Cadillac je svojom pojavom zaustavljao i usporavao mnoge, time samo doprinoseći već nesnosnom zakrčenju. Slobodan je tu situaciju sa osmehom vrlo kratko prokomentarisao: „Uvek je tako“. Za njegovim volanom sedi veoma kratko, tek nekoliko meseci. Ali, kao što je kod svakog starog automobila slučaj, priča počinje mnogo ranije.

„Hteo sam da kupim Mercedes, takozvanog Gestapovca. Međutim, bio mi je ponuđen ovaj automobil i nisam oklevao ni trena. I dalje ne mogu da se naviknem na to koliko sam dobro prošao!“ Slobodan razmotava svoj deo klupka. A zašto je dobro prošao, saznajemo samo trenutak kasnije. Njegov prvi vlasnik je bio rođeni Novosađanin koji je godinama je živeo u Njujorku, a po povratku u Jugoslaviju, vozio je Chevrolet Bel Air. Automobil mu je u jednom trenutku bio ukraden, a razbojnici su se njime zaputili ka zapadu, preko Hrvatske i Slovenije. Potera je u Hrvatskoj prekinuta policijskom blokadom, a narodna milicija je vlasniku vratila automobil u Boni i Klajd paketu opreme. Nikakva dalja interakcija sa tim automobilom nije bila moguća. Prvobitno, Cadillac je naručen u punoj opremi, koja je uključivala klimu i električne podizače prozora. Shvativši da su te dve stavke u tadašnjoj Jugoslaviji bile nepoznanice majstorima, čak i najboljim mehaničarima još neupućenim u tehničke inovacije i bez potrebnog alata za poprakvu, prvi vlasnik menja svoj zahtev, ali plaća pun iznos za svoj ručno sklopljeni automobil.

U trenutku kada je automobil došao u Novi Sad, skupoceni američki automobili bili su viđani samo u državnom voznom parku, osim ako ih nisu vozili povratnici, poput gospodina čiji je De Ville krasio novosadske ulice tokom kasnih pedesetih godina. Komunizam je još bio mlad i svako preterano javno isticanje bilo je pretnja idealu jednakosti, ali i privilegija onih koji su odlučili da se u svoju zemlju vrate. Posle nekoliko godina, Cadillac prelazi u ruke jednog majstora. On ga dobija kao kompenzaciju za rad na kući prvog vlasnika. Komunizam je ostario, mnogo više od automobila, ali se u srcima novih vlasnika javio strah od nacionalizacije.  Od tada pa do pre tri godine, veliki Amerikanac je video retko šta drugo osim zidova garaže, prekriven jorganima, u snu koji se protegao na mnogo zima i leta. Gotovo nov, ali umoran od mirovanja, našao se u rukama trećeg vlasnika, koji je njegovu crnu boju zamenio ponoćno plavom, a ostatku automobila sa brigom kakva se ne viđa često povratio pređašnji sjaj. Ipak, neke stvari su ostale iste. „Pogledajte slobodno, i dalje ima gume iz 1957!“ ponosno nam govori Slobodan, što sa velikim zadovoljstvom proveravamo i potvrđujemo, ogledajući se prvo u krilima, a potom i ogromnim točkovima koji su stajali naspram nas.

Miloševom oku nije pobegao ni mlađi brat naše današnje zvezde, koga smo sva četvorica ispratili sa osmehom dok je po asfaltu Savamale plovio ka Brankovom mostu.  Slobodan nam, na kraju, govori i svoj deo priče: „Želim da ga ostavim Nikoli, svom unuku. Mnogo puta me moli da ostane u kolima, da spava u njima. Unutra, auto je toliko veliki da bez problema možemo da se naspavamo svi porodično! Vozim ga svakodnevno i kao i svaki drugi auto, dokle god ne pada kiša. Sa dvadesetak hiljada milja koliko je prešao, motor je u stvari tek sada počeo da se razrađuje“ Bez obzira na to što se svakodnevno vozi, Cadillac uvek mora izgledati besprekorno. Na njemu se nije nalazio jedan sjajni metalni deo, desni „vrisak“, koji je zbog sitne ogrebotine završio na ponovnom hromiranju. „Kada sam, posle kupovine, na internet postavio njegove fotografije, jedan od prvih odgovora na temu sastojao se iz nekoliko uzastopnih znakova pitanja, bez ičega drugog. Nikome iz Amerike nije moglo pasti na pamet da se jedan Cadillac 62 de Ville nalazi u ovoj zemlji i u ovoliko očuvanom stanju“, prepričava Slobodan trenutak potpune spoznaje vrednosti svoje kupovine. Tokom 1957, prve godine proizvodnje, napravljeno je svega 4.680 od ukupno 23.808 Sedan de Villea koji su iz Detroita izašli do 1960. godine.

Uz zvuk omanje oluje, motor od 365 kubnih inča i tri stotine konjskih snaga ponovo se upalio. Slobodan je trebalo da krene, jer posao ne čeka čak ni vikendom. Iako se sa lakoćom priključio toku saobraćaja, nikako se nije utopio u njega. Još dugo, dok smo ga pratili pogledima, mogli smo da vidimo odbljesak sunca u njegovom krovu. Kao prekookeanskom brodu koji isplovljava iz luke, otpozdravili smo mu mahanjem dok smo slušali zvuk njegove gromoglasne sirene. Kada je njen automobilski pandan konačno nestao iz naših vidika, ostali smo sami pred zgradom Beogradske zadruge, tiho joj se zahvaljujući što nas ipak nije razočarala.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević