Mnogo pre interneta i znanja na klik, pa i pre TV emisija, glavni izvor svih informacija bili su časopisi. Do dobrih novih nota, poslednjih dostignuća nauke ili najzanimljivijih automobila dolazilo se neuporedivo teže nego danas, ali su oni najuporniji uvek nalazili načine da upiju najsvežije što je tadašnjica donosila. Borko je uvek bio jedan od njih i deo tog doba je proveo u Moskvi, za volanom Fiata 500: „Postojalo je samo jedno mesto gde sam mogao da operem auto. To je bilo baš ’65. godine, u adaptiranoj vili iz 19. veka sa velikim dvorištem i nizom od pet garaža. Jedna od njih je bila perionica. U toj vili su bila razna predstavništva, od Yugoexporta, Genexa, Inexa i tako dalje…“ Jednog dana kada je došao da opere svog Fiata, u garaži je stajao beli Amazon. Ali, kako nam je priznao, taj susret ipak nije bio odlučujući trenutak: „Čim sam došao u Moskvu, pretplatio sam se na engleski Motor koji je dolazio nedeljno; to je uvek bila seča vena. Taj Volvo se pojavio recimo ’66. a ’67. izlazi test 123GT, gde se spominje da je on napravljen zbog BMW-a 1600ti i Giulie GT, dva automobila koji su bili začetnici klase običnih automobila sa sportskim karakteristikama. Volvo je u toj klasi bio malo jeftiniji, a dosta robusniji. Tu je u stvari počela paljevina i tu se pojavljuje taj čuveni Smith obrtomer i u istom tom broju je stajao oglas za njega. Tada je otac kupio Renault 16 kao privatni auto, a ja poručio obrtomer. Iz Moskve to poručiti tih godina… otac je kidao kosu zbog mene!“

Kako nam je Borko objasnio, Volvo je 123GT proizvodio tek dve godine, u verziji od 1.800 i 2.000 kubika, a ukupno ih je napravljeno malo više od 6.000. Gotovo dvadeset godina kasnije posle testa u Motor magazinu, u Beogradu je naišao na jednog od njih: „U to vreme smo pripremali Ivecov štand za Beogradski sajam automobila. Kroz priču se spomenuo Volvo 123GT.“ Sestra jednog od arhitekti prodavala je dva automobila koja su ostala iza njenog muža, pilota JAT-a. Bili su to Amazon i Triumph Herald. Već sledećeg dana, otišao je da ih vidi: „Auto je bio mat crn sa širokim felnama ošpricanim u staro zlato i unutra je bilo puno delova.“

Pun elana, Borko je započeo restauraciju, prvo kod limara u neposrednom komšiluku, a nedugo zatim i u Turiji, selu nadomak Srbobrana, gde je automobil i ofarban: „Oterao sam auto kod farbara i tu napravio ključnu grešku — takve stvari ne mogu da se rade ako nisi blizu auta. U to vreme nije bilo epoksi boja, odnosno antikorozivnih premaza koji su danas zakon. On je meni završio limariju, ali je radio lim na lim i nije imao argonsko varenje, već je radio sve gasom što je katastrofa jer acetilen i kiseonik uništavaju strukturu lima u zoni grejanja i lim tu postaje još manje otporan na koroziju“ Srećom, pre farbanja, Borko je uspeo da donekle zaštiti pod automobila. Automobil je bio ofarban odlično, u belu boju, a posebna pažnja je posvećena detaljima i enterijeru: „Napravio sam koncept krajnjeg rezultata. Ukinuo sam bočne lajsne, tapacirunzi su bili kožni, zelene boje. Rešio sam i da kontrolnu ploču koja je bila metalna i u boji karoserje uradim u drvetu. U to vreme sam puno putovao za Italiju i imam dobre prijatelje koji su u Desiju, odmah pored Monce; tu na severu su nameštajci i jedna radionica mi je napravila tablu u ptičijem javoru. U Italiji sam našao i bočnu traku, u jednoj od njihovih radnji koja prodaje sve i svašta za automobile — na njoj su bile dve linije, jedna svetla zelena i jedna tamnija, British Racing Green. Ta kombinacija se tačno gađala sa tapacirungom.“

Po Wolfrace felne koje su i danas na automobilu Borko je otišao u Nemačku, neplanirano napravivši stajanje u Austriji kada je primetio da motor na uzbrdicama gubi snagu. Posle velikog servisa i kratke pauze, put je nastavljen. Sa konačno završenim automobilom, Borko se vratio u Beograd, u osvit događaja koji su započeli raspad Jugoslavije. Vrlo brzo, situacija u zemlji nije dozvoljavala vožnju, te je Amazon nekoliko narednih godina proveo u garaži, u kojoj su ga sustigli zub vremena i greške njegovih limara. Nekoliko godina kasnije, Borko je prodao auto, ali ga je po završetku druge restauracije i vratio u svoje ruke: „Kada sam prodao auto, dogovorili smo se da ga vidim završenog i to je ovaj auto koji sada vidite.“

Kako nam je Borko objasnio, Amazon nije bio potpuno gotov, konkretno tepisi i tapacirung, ali je mehanika bila završena. Krišom, bez znanja ostatka porodice, auto se vratio. Posle dve godine dorađivanja, Borkov stari-novi Volvo je dobio svoj konačni izgled. Četrdeset godina ljubavi i dvadeset godina rada time je zaokruženo u kraj jedne duge plovidbe satkane od mnogih avantura, drugarstva i prijateljstva i početak nove, bezbrižnije i mirnije, ali jednako živopisne.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević