Neumorni Pantelija
Neumorni Pantelija
Mnogi tvrde da u starim automoblima vide lice sa emocijom, mahom veselu i nasmejanu, ali ima i onih tužnih ili ljutih. To dodatno podgreva iracionalanu povezanost sa mašinom koja im kao sredstvo služi da sami ili sa dragim ljudima stiču prelepe uspomene i sećanja. Ali kako onda da ta vozila ostanu samo puke mašine koje gledamo kao sredstvo, a ne ravnopravnog saučesnika našeg života? Mnogima je to nezamislivo pa im zato daju ime. Pred nama je danas Pantelija, veseli plavi Volkswagen T2 koji je nedavno završio svoj drugi proces restauracije. Za njegovim volanom nalazi se Nikola, rodom iz Banjaluke, koji se u Srbiju doselio nakon rata devedesetih. Sa Nikolom koji je dobro poznat među ljubiteljima VW vazdušara u regionu smo se sreli tokom poslednjih dana avgusta i porazgovarali o njegovom kombiju.
„Rođaci, odnosno brat od tetke je imao Bubu kad sam bio mali, čitava leta sam provodio kod njih i tu su se rodile prve simpatije“, počinje svoju priču Nikola i dodaje da su te simpatije vremenom prerastale u pravu ljubav koja je krunisana nakon što se oženio, situirao i dok su deca malo porasla. Tada je došlo pravo vreme da se posveti svom hobiju pa je tako kupio prvu Bubu koju je sredio i restaurirao ali kada je došlo vreme za registraciju, počeo je rat. Nakon nje imao je VW T3 kombi sa vazdušnim hlađenjem te mu se već tada zvuk vazdušara duboko uvukao pod kožu. „Čuo sam da su to perfektni motori, ne kvare se, laki su za održavanje, delova ima dosta“ i to je bilo dovoljno za njega da se upusti u taj svet sa relativno malim budžetom za popravke, ali i da se lako usudi da putuje.
Nakon više godina boravka u Banjaluci i Beogradu na smenu, Nikola se za stalno nastanio u Srbiji i već te 2009. godine je kupio ovaj kombi. Pantelija je bio registrovan i u voznom stanju ali je bilo jasno da će restauracija morati da počne što pre. „Kupio sam ga u Novom Sadu od muzičara koji su prevozili instrumente i razglas, a pošto mi u Veterniku živi pašanac koji je mehaničar i limar, pozvao sam ga da ode i obiđe kombi“. Nakon njegove potvrde, Nikola je odmah kupio i neke rezervne delove limarije, rubova i kritičnih stvari, a pašanac je sam sve ostalo napravio svojim rukama! Sređeno je i sve ostalo, kombi je ofarban i došlo je vreme za avanture!
„Moj prvi skup sa njim bio je Bube služe da se druže u Bojčinskoj šumi 2009. godine. Nakon toga, nema gde nisam bio“. Odlazio je na sve skupove u regionu počevši od lokalnih u Požarevcu i u Mladenovcu deset godina za redom gde se sa čika Dikom šalio da treba mu pokloni sat za tih 10 godina. „Bili su tu i Lazarevac, Obrenovac, mi smo radili par skupova u Pazovi, Šabac naravno, ma Slovenija, Hrvatska, Bosna, Makedonija, Grčka, Poljska… Balkan Bus Meeting, jednom u Temišvaru, prošle godine Transalpina i Transfagarašan u Rumuniji, e to je bilo fenomenalno, bilo je vozila iz cele bivše Jugoslavije!“ Na skupove ide sa suprugom kada god ona može obzriom da radi u prosveti što u praksi vazdušarskog kalendara susreta znači da može na Zlatibor, Banjaluku, Laktaše, Šabac i Bijeljinu. „Na druge ture uglavnom idem sam, a na one najdalje tražim saputnika da podelimo troškove. Nekad je teško ljude na to nagovoriti“ požalio se Nikola što nekada drugi nisu u mogućnosti da isprate njegov entuzijazam koji je jedne godine krunisao odlaskom na 14 skupova, dok ih ukupno iza sebe ima više od 80!
Iako se pozadi krije motor zapremine od tek 1.3L i što se svi pa i Nikola godinama boje da neke veće uspone jednostavno neće moći da izvuče, Pantelija ga je jedne godine demantovao tokom susreta u Tivtu. „Na plaži Žanjice, sam silazak je jako strm, a nas je bilo pet u kombiju kojim smo tada preko Bosne došli u Tivat. Svi su me zezali da je spor, da neće moći da se popne nazad sa plaže“ što je Nikola ozbiljno shvatio te je pri polasku zabranio porodici da uđu u kombi dok isti ne savlada uzbrdicu. Boću iz Šapca je zamolio da zaustavi svakog ko dolazi odozgo, nekog drugog da ne dozvoli nikome da krene za njim, međutim i pored sve tenzije Pantelija se popeo bez ikakve naznake da mu to predstavlja problem. Boća nije krio oduševljenje „Eto ti, bez problema se popeo“ ali se nagnuo unutra i pogledao „Pa jesi ti to pod ručnom izašao?!“. Nikolin strah je bio neopravdan, te je nakon tog iskustva još odlučnije i bez ikakve zadaške nastavio da putuje sa svojom braćom iz različitih VW klubova. Sada se nada će naredna godina biti mnogo bolja nego ova, i da će na na novim putovanjima Pantelija biti u prilici da sija zahvaljujući novom sloju farbe za koji je zadužen njegov i naš prijatelj Šmaka.
Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autori fotografija: Nikola Stojanović i Miloš Nikodijević
0 Comments