Kockica našeg detinjstva

bmw-e30-318i-boris-podgorica-cover

Dok je u Evropi, pa čak i Severnoj Americi BMW E30 uživao posebno poštovanje kao pravi automobil za mlade entuzijaste, na Balkanu je Kockica imala znatno drugačiji tretman. Jeftina i u izobilju, ova Serija 3 često je kasapljena, menjana do neprepoznatljivosti i kasnije bacana, ali gotovo uvek praćena obaveznom M značkom na prtljažniku. Podgoričaninu Borisu Bulatoviću BMW E30 je obeležio detinjstvo i odrastanje, te ga je uvek posmatrao kao automobil o kom treba voditi posebnu brigu.

Na početku, Boris je naglasio da su klasične linije BMW-a one prema kojima gaji najsnažnije emocije, a potom je otkrio i kada je E30 počeo da ga interesuje: „Generalno ne volim BMW, tačnije ne volim BMW posle 1990. godine, a BMW E30 i ja smo otprilike vršnjaci. Meni se kao djetetu svidjeo taj auto – početkom devedesetih godina, a to je već kraj proizvodnje, u komšiluku je bio jedan crni E30. Često sam zastajkivao, gledao taj auto i zamišljao da jednog dana imam i ja bmw E30.“ U međuvremenu, Boris je svoju strast pretvorio u profesiju i danas se bavi trgovinom automobilima, ali je svog E30 nabavio tek ove godine: „Nisam nešto detaljno tragao za autom nego onako usput, pa ako naleti – naleti. Što se tiče moje top liste, prvi je E9, drugo mjesto dijele E24 i 02 (2002) a E30 je na trećem mjestu. Prije par godina mi je pobjegao jedan 2002 i to ne mogu prežaliti.“

Iako je Boris sa godinama stekao još znanja i razvio ukus, ljubav iz detinjstva mu je nedavno ušla u život u obliku jednog crvenog E30 318i: „Ovaj E30 sam kupio da kažemo slučajno. Moj drug mehaničar dao se u potragu za E30 za sebe, ali sa modifikacijama. Ali, jednog dana meni naleti ovaj BMW 318i. Na prvi pogled vidim da je dobar auto i ponudim ga njemu, ali nije mu odgovarala cijena i to što auto nema šiber. Sačekam ja neko vrijeme da vidim hoće li se on predomisliti…“ Borisov drug se ipak predomislio i kupio drugi primerak, što je njemu ostavilo otvorena vrata da pređe u inicijativu: „Auto sam samo vidjeo na slike, ali sam bio 99% siguran da je to to. Kupio sam ga od čovjeka koji ga je svakodnevno vozio od 1997, a prije ovoga imao je E30 327i koji je baš rijedak. Dao ga je nekom rođaku da ga provoza i rođak je udario auto; toliko je havarisan bio da nije bilo šanse da se popravi. Od toga 327i je nešto djelova sačuvao – M volan i Alpina ručicu koje je montirao kad je kupio ovaj. Ono što je za Borisa u tom trenutku bilo presudno jeste da je ovaj E30 bio zdrava osnova: „Auto je bio u odličnom stanju kada sam ga kupio. Kad kažem odlično stanje, mislim da auto nije havarisan, truo, da su djelovi original. Imao je par ogebotina i sitnih udara po karoseriji, fabrička boja je matirala. Zadnji vezni lim je bio izrezan zbog kuke za vuču, malko je protrulio ispod akumulatora i u jedan džep u gepeku. Unutrašnjost je bila vrhunski očuvana, vozačko sjedište je bilo pocijepano nekih 10cm i to je sve. Dakle, auto je registrovan i vožen svaki dan, tehnički poptpuno ispravan.“

Odmah po kupovini, prvi radovi su počeli i trajali su oko pola godine, a Boris je sam sastavio i rastavio auto, trudeći se da ostane što verniji originalu: „Kad sam uzeo ovaj auto zamislio sam da ga sredim baš ovako kakav je sad, da bude fabričko stanje i original djelovi, nikakve modifikacije i budženje. Par sitnica je falilo koje sam ja nabavio da auto bude kompletan, a to su prednji lip i maglenke, a i farove sam uzeo druge jer su bolje očuvani nego oni koji su bili na autu. Pripremu za farbanje je radio moj komšija i drugar, lakirer i limar Backo Đuranović, a auto je lakirano u komori u firmi Autocolor d.o.o. kod majstora Denija Bibezica Sjedišta sam presvlačio u Danilovgradu kod majstora Mija Đurkovića. Dezen je iz VW programa, ali zbog crvenih linija i dizajna iz osamdesetih, meni se to svidjelo i zato sam ovaj materijal odabrao. Volan je radio majstor, profesor, doktor Vaso Šćekic. Što se motora tiče, ništa nije rađeno, nikakve modifikacije, samo obični servis, svjeciće i kablovi. Veliki servis još nisam stigao da uradim ali su nabavljeni novi djelovi. Gledao sam da sve nabavim i stavim novo – amortizeri, krajevi spona, stabilizatori, stope motora i menjača, diskovi pločice…sve je novo.“ Alpina felne je nabavio preko šuraka, po principu “nije kome je namijenjeno nego kome je suđeno”: „On je ove felne kupio mnogo prije nego sam ja uopšte pomenuo njemu da ću da uzmem E30. Namjeravao je da ih stavi na Golf 1, pa su mu se pojavile druge koje su bolje za Golfa. Naravno, Alpina su morale da se montiraju na njega. Oko točkova smo se složili i dogovorili istog trena kad sam uzeo BMW, jer je on išao sa mnom da ga gledamo i dovezemo.“

Kako je BMW završen tek pre dva meseca, Boris još uvek nije stigao da ga vozi koliko bi želeo, posebno zbog lošeg vremena. Ipak, svaki sunčani vikend on iskoristi da ga provoza ulicama Podgorice, a na najčešće pitanje, a to je ono o ceni, odgovara jasno i sa osmehom: „Nije na prodaju!“ Videti dobar BMW E30 je sve ređa prilika, zato je Borisov naizgled sasvim običan 318i zapravo automobil koji će mu pružiti mnogo radosti već sa prvim zracima prolećnog sunca.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Rale Radonjić

Pošaljite prvi komentar