Menu & Search

Panonska Ajkula

Panonska Ajkula

Citroënov neponovljiv dizajn i avangardna tehnička rešenja često privlače ljude sa posebno razvijenom desnom hemisferom mozga — kreativne, otvorene i sa posebnim načinom razmišljanja. U to smo se uverili prilikom posete Staroj Pazovi i susreta sa Savom, uspešnim grafičkim dizajnerom i preduzetnikom, te zaljubljenikom u motocikle i Citroëne. Sava nas je dočekao u svom Citroënu 2CV, a nedugo zatim, pojavio se njegov sin Boris, za volanom DS21 Pallasa u boji šampanjca. Ljubaznošću Savinih prijatelja, Boginja je zasijala pred Miloševim i Nikolinim objektivom na porodičnom imanju u obližnjim Golubincima, pored jednog vojvođanskog ambara sa početka 20. veka koji je pod zaštitom države.

Kako smo već i sami videli, sve je počelo od Spačeka, kog je Boris dugo vozio kao svakodnevni auto, skupljajući iskustvo: „Sve to sa Spačekom je potrajalo par godina, a onda se Savi javilo da je DS prava priča i logičan nastavak. Žika je napravio auto, i jako je bilo bitno naći čoveka koji se bavi samo tim, jer za stara vozila ne postoji univerzalan majstor.“ Kako nam je Boris otkrio, u pitanju je TOMOS Citroën, domaćeg porekla i u kolekciju je ušao pre četiri godine, a dve je proveo u daljoj restauraciji.

„Prvo smo imali crnu Ajkulu, a Žika je u međuvremenu radio restauraciju ove, i došao na oko 80%.“ dodao je Sava, „Boris mi je tada rekao da ako hoću da imamo odličnu, da to bude ova. Žiki smo vratili crnu, a mi smo ušli u restauraciju do kraja.“ Kada su je Boris i Sava preuzeli, ova Ajkula nije imala detalje koji joj sada daju karakter: roletnu na zadnjem staklu, crni vinil krov, gume sa belim zidovima i Henri Chapron ručku prednje haube. „Nije imala ni originalni radio, njen je hvatao samo srednje talase, dakle Luksemburg i Radio Evropa“ Sava i Boris su gotovo uglas dodali. Mehanički, promenjena je hidraulika, sistem za hlađenje i elektronika, te je DS sada savršen: „Na njemu sad više nemam šta da dodam, da ima, već bih to uraido.“ zaključio je Sava.

Enterijer ovog Citroëna zaista je poseban — sedišta i tapaciri vrata su od najfinijeg pliša u originalnoj nijansi žute karakterističnoj za sedamdesete godine. Tu toplu žutinu preseca mnoštvo hromiranih detalja, uključujući i dve pepeljare na zadnjoj strani vozačevog i suvozačevog sedišta. U kombinaciji sa hidrauličnim vešanjem, užitak u vožnji je neponovljiv, a počinje i pre nego što se automobil pokrene. „To je fotelja pre svega, kao da sediš na nekoj najekskluzivnijoj peni koja je svuda oko tebe. Kada sedneš, kao da zapamti kako sediš i samo te ljulja. On preko ležećih policajaca može da pređe bilo kojom brzinom i da se ništa ne oseti; samo tup zvuk ako ne slušaš muziku.“ opisao je Sava taj jedinstven osećaj. Sava se uz udobnost osvrnuo i na sjajnu aerodinamiku, najzaslužniju za Ajkulinu mogućnost da plovi i do 200 km/h.

U budućnosti, Ajkulu će čekati jedna veća avantura, mada je Sava naglasio da datum još nije potvrđen: „Odustao sam prošle i ove godine i od Spačeka ali njom moram da idem. Nema smisla imati je, a ne voziti po Champs-Elysees, nemati sliku u kružnom toku kod Trijumfalne kapije, ili ispred restorana Le Fouquet gde doručkuje predsednik. Bez toga, šta ćeš sa Ajkulom? Moram da odem u Francusku da li ovog ili sledećeg leta, naravno ne da je prodam.“ Do tog hodočašća, Sava i Boris će udobno ploviti Panonskim morem, u lepotici na belim gumama.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor gornjih fotografija: Miloš Nikodijević
Autor donjih fotografija: Nikola Stojanović 

1 Comment

  1. Misa
    3 godine ago

    Sugestija u vezi posete Parizu – slikati Ajkulu na Jelisejskim poljima, ispred koncesionera Citroena (nekad su imali i simpatican kafe-bar u okviru prostorija), a onda pravac iza coska u Maison d’Alzas na kiseli kupus kuvan na pari sa kolenicama…:)