fbpx
Menu & Search

Dijana iz Tetova

Dijana iz Tetova

Rođen sam 1994. godine i ovaj auto poznajem ceo život. Ali, priča ne bi bi bila celovita ako ne kažem i ovo. Moj otac, po zanimanju lekar, oženio se 1987. godine i želeo je da kupi auto. Prvo je razmišljao da kupi Jugo 45 posto je za njega imao novca. Međutim, njegov drug, sada čuveni neurohirurg, u to vreme je vozio žutu Dijanu i ubeđivao je mog oca da pođu kod jednog doktora u penziji, strastvenog ljubitelja motora i automobila, koji je rasprodavao svoj vozni park. Kako moj otac kaže, kada su došli, u garaži su zatekli tri motora — neko čudovište od Honde, Yamahu, jedan Mercedes, Zastavu 101 i našu Dijanu. Ocu se Dijana odmah svidela i kupio ju je za 2.300 američkih dolara. Dijana je imala pređenih 25.000 km, ali bilo je vidno da nije vožena u poslednjih pet godina. Iste godine otac je sa svojim drugom proputovao celu bugarsku obalu, a bio je i do Istambula. Naravno, da tako kažem, on se zaljubio u auto za sve potrebe, tako da je njime išao četiri godine na specijalizaciju. Otac mi je pričao da se mnogo nervirao u vezi sa paljenjem i govorio je da Dijana staje na putu čim ugleda oblačić na nebu. Naravno, ovo je trajalo dok nije upoznao auto koji ima svoje zahteve, ali sa druge strane, retko se kvari, a vožnja u njemu je predivna.

Od malih nogu, vozio sam se u Dijani koja mi se još tada jako sviđala, a naročito mi je prijao zvuk motora. Auto je bio registrovan do 1999. godine, a od tada mi je služio kao igračka. Bio je parkiran u prolazu naše kuće, a ja sam se sa drugovima igrao u njemu. Par puta, otac je želeo da je proda, dolazili su kupci, ali sam se u suzama protivio, pa je otac odustajao od toga. Prolazile su godine i onda je jednog dana otac rekao da će restaurirati Dijanu kada napunim osamnaest godina, ako to toliko želim. Čim sam napunio osamnaestu, počele su pripreme i isprva smo samo želeli da stavimo auto u pogon. U međuvremenu sam se uclanio u Citroën 2CV Macedonia klub i interesovao sam se za Citroënovu A seriju. Tamo sam dobio puno znanja o tome kako treba da izgleda jedna pristojna restauracija A-serijaša, narocito kroz slike Janeza Kezmaha iz Slovenije. Pošto nije radio pet, šest godina, prvo smo želeli da upalimo auto, ali to nije išlo glatko. Mesec dana smo pokušavali, menjali smo smo platine, svećice, benzinsku pumpu, da bismo na kraju ustanovili da je problem pravilo zapušeno crevo koje vodi benzin od pumpe do karburatora. Našli smo dobrog i mladog majstora i kako je tekla restauracija, tako smo naručivali sve više delova, a naši zahtevi su rasli. Kad god smo imali neki problem, forumaši, naročito Vase i Vlatko, bili su tu da pomognu. Vase, veliki ljubitelj A Serije, u par navrata je dolazio do Tetova da vidi kako se radovi odvijaju i puno nam je pomogao oko restauracije. Limariju smo naručili iz Slovenije od Janeza Kezmaha, a druge delove iz Austrije, dok smo gume i neke sitnice dobavili iz Nemacke. Nakon toga Dijana je sedela oko šest meseci u garaži jer su je tata i njegov sređivali tehnički — raznorazna podmazivanja, promena karburatora, menjanje kočnica, tapaciranje sedišta i ostale sitnice. Ostalo je unutrašnje tapaciranje, mada to dosad još nisam obavio… Naravno, moji drugovi su se dobronamerno zezali sa mnom u stilu: ‘’Baci je na otpad, uzećeš 200 eura” ali nisam mnogo mario za njihova zadirkivanja.

Dijana je registrirana 11. jula 2013. godine i tada je počela avantura i pravo uživanje zvano vožnja. U početku, nisam imao hrabrosti da je vozim danju, pa sam je vozio kad nije bilo gužve da bih je dobro upoznao. Nakon toga, počeo sam svuda da je vozim skoro svaki dan, ali samo kad je vreme toplo i suvo. Prvu dalju vožnju Dijana je imala do Skoplja, do jednog servisa, čisto da je proverimo i put je odlično prešla sa oko 115-120 km/h. Zna se, uvek kad je lepo vreme palim Dijanu i vozim je i u njoj idem skoro svaki dan na fakultet. Vozim je do Skoplja, Gostivara, prošla je sva lokalna sela i uživanje je, makar za mene. Ipak, auto nije za početnike, jer ima svojih hirova. Što je najbitnije, uvek mami osmehe na licima prolaznika. Čak je i sestra moje drugarice zamolila da joj ustupim Dijanu za svadbenu fotosesiju, što sam naravno prihvatio i bio sam presrećan zbog toga. Vožnja Dijanom je za mene pravo uživanje, a mojim vršnjacima je to strano jer većina sanja o vožnji BMW-a i ostalih besnih auta koje iskreno i ja volim.

U mom gradu, do skoro sam jedini imao ovaj auto, osim jednog starijeg čoveka koji je od Dijane napravio, po mom mišljenju neuspešan kabriolet. U poslednjih mesec dana, video sam još jednu nerestauriranu Dijanu koju je vozio jedan ljubitelj oldtajmera. Najviše volim trenutke u kojima mala deca ugledaju auto, pa se osmehuju i mašu mi jer je njima auto najviše interesantan, ali dešava se i da su ljudi iznenađeni kada vide da iz starog auta izađem ja. Često me zaustavlaju, pitajući da li prodajem auto, ali se samo nasmejem jer to shvatam kako način da kažu da im se auto sviđa. Otac mi je rekao da je Momo Kapor napisao da stvari ne vrede onoliko koliko koštaju, već onoliko koliko je emocija uloženo u njih i znam da će me potpuno razumeti ljubitelji Citroëna, jer ovaj auto treba voziti da bi se voleo kako zaslužuje.

Autor teksta: Milan Kocevski
Autor fotografija: Milan Kocevski, Goran Gjorovski

2 Comments

  1. 5 godina ago

    Bravo Miko !!!

  2. 4 godine ago

    Lepa reportaza ija 30 godina vozim dianu 6 sa njom sam 2013 isao na World meting Alcaniz -Spain i presap 7000 km.. sada jednu iz 1968 god sredjujem sve detaljno sa njom imam nameru da idem na svetski susret 2017 u Lisabon- Portugalija