Menu & Search

Stari bajker se skrasio uz Rekord

Stari bajker se skrasio uz Rekord

Dovitljivim probijanjem kroz gradski saobraćajni špic, preko Pančeva i okolnih industrijskih postrojenja, sa Goranom o čijem Rekordu A ste imali prilike da čitate pre par meseci, uputili smo se ka južnom Banatu. Udaljavanjem od grada postepeno smo se privikavali na odsustvo sveta u kojem dominiraju velike cifre i megalomanstvo na koje naša destinacija tog dana gleda prilično nezainteresovano. Sa tek nešto više od 6300 stanovnika koliko je zabeležio poslednji popis, malo selo Omoljica deluje kao da ne juri rekorde ni u drugim modernim statističkim kolonama. Idilične pejzaže pored puta zaustavilo je skretanje u spokojno staro naselje čiji mir gasi potrebu za bilo kakvom žurbom, ali naše nestrpljenje ostavlja netaknutim.

Prativši Goranove usmene instrukcije, stižemo do doma Nikole i njegove supruge Mire. Ulaskom u dvorište, shvatamo da je između Gorana i naših domaćina stvoreno još jedno u nizu prijateljstava zasnovanih na starim automobilima. Iako stariji od Gorana, Nikola je ponosni vlasnik generaciju mlađeg Rekorda B, pravljenog u Opelu tek nekih godinu dana. Zatičemo ga pored polurasklopljenog motocikla u velikoj garaži na kraju dvorišta za koju kasnije saznajemo da je stecište porodičnog biznisa. Iako smo poranili i prekinuli ga u poslu, priznaje da je jedva čekao da dođemo i time njegov radni dan pretočimo u teme kojima najviše voli da se bavi. Garažu ostavlja u rukama svog sina i kolege Vlade kome polagano prepušta i posao, dok smo se mi zajedno sa njegovom suprugom uputili u suterenske prostorije iza čijih ulaznih garažnih vrata se krije nežno zelena limuzina s dvoja vrata. Susedna prostorija čuvala je i prelepi BMW R50/5 motocikl iz 1971. godine, te smo uz perfektnu Mirinu domaću štrudlu s makom saznali da su motocikli zapravo Nikolina originalna mladalačka strast. U vožnjama na dva točka uživao je zajedno sa suprugom, ali su godine učinile svoje i naterale ih da u svojoj, ali i ljubavi prema vožnji, nadalje uživaju u jednom četvorotočkašu.

Za vrsnog mehaničara poput njega koji ne želi da ulazi u problematiku novih automobilskih tehnologija, bilo je prirodno da izabere stari automobil. Ljubav prema Opelima nije bila ni slučajna ni iznenadna, jer je od ranije u svoj oldtajmerski portfolio upisao jedan Opel Olympia P1, kao i Kapitan iz 1956. godine. Rekord B u porodicu stiže pre šest godina u maltene identičnom stanju u kakvom smo ga mi zatekli. Doduše, Nikola je poradio na osvežavanju motora i prednjeg trapa, dok je na limariji odradio prednje blatobrane i sajtne koji su ujedno i jedini delovi na koje je nanet novi sloj farbe. Dok smo se spremali da krenemo ka obližnjoj obali Dunava radi fotografisanja, Mira nam je priznala da je njen suprug veliki perfekcionista svog zanata i da se svaki nesvakidašnji zvuk odmah proverava, a problem na automobilu ažurno otklanja makar to značilo i neplaniran prekovremeni rad. I bila je potpuno u pravu, već nakon prvog pređenog kilometra bili smo očarani udobnošću i nečujnom vožnjom koju je remetio jedino perfektan zvuk motora kakav novi automobili nemaju. Odlična preglednost i velike staklene površine omogućile su nam da uživamo u svim bojama prirodnog okruženja puta koji nas je doveo do Dunava i suprotne obale Grocke.

Dok je Rekord pozirao, a ja beležio kadrove, Nikola i Đorđe su nastavili razgovor. „Ovakav Rekord nije mogao da ima svako, već samo oni na istaknutim pozicijama ili sa boljim primanjima“ priznaje Nikola, i dodaje da ga je redovno držanje u garaži od strane prethodnog vlasnika održalo u stanju u kom se nalazi. Iako izgleda fantastično, postoje skeptici koji misle da sve što je staro nije upotrebljivo pa tako Nikola nastavlja svoju priču: „Stanem na pumpu da platim gorivo, a momak koji radi kaže: ‘Ček’ da vidim kako će da upali.’ Naišao je još jedan automobil koji je morao da usluži, a mene nije mrzelo da sačekam da završi i naravno, upalio je na pola ključa!“. Auto je čest posetilac skupova pa smo tako mogli skoro da ga vidimo u Subotici, ali i na skupu Istoričara automobilizma ispred Saobraćajnog fakulteta u Beogradu. „Obišao je on dosta toga, bio je po Bosni, po Hrvatskoj i što je najvažnije od svega, nikada me nije ostavio na putu“, nastavlja svoju priču Nikola. Spreman da to još jednom potvrdi, bilo je vreme da se oprostimo od obale Dunava i uz vezivanje pojaseva kojih modeli pre njega nisu imali, priču nastavimo tokom vožnje.

Tokom povratka, Nikola nam je demonstrirao i njegove performanse, nateravši čuvenu traku brzinomera da iz narandžaste pređe u crvenu kada njegova brzina iznosi više od 100 km/h. Međutim, on ne preporučuje takvu vožnju jer kako sam kaže, a mi možemo da potvrdimo, pravo uživanje se dešava pri prosečnim brzinama kada se osećaj pri vožnji uz pomoć lisnatog ogibljenja ne razlikuje od krstarenja jedrenjakom po mirnom moru. „Uostalom, zašto biste vozili tako dobar auto brzo pa da vas niko ne primeti“, kaže Nikola i dodaje da je jednom prilikom opominjao današnje vozače motocikala zbog prebrze vožnje. „Obuku kožne jakne, srede se zbog devojaka, a onda prolete pored njih!“. Njegovoj konstataciji nismo mogli da nađemo manu, ali jesmo činjenici da je ubrzo usledio kraj našeg druženja i boravka u Omoljici, te smo prolazeći pored azotare i rafinerije polagano morali da prihvatimo naš povratak u užurbani grad koji ima sve manje vremena da uživa u ovakvim pričama!

Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

1 Comment

  1. Peca
    4 godine ago

    Veliki pozdrav za ponosnog vlasnika ovog prelepog Opela. Clanak me vratio u detinjstvo jer sam odrastao vozeci se u identicnom Opelu kao sto je ovaj.Secam se da iako sam pozadi sedeo sa dve sestre uvek sam imao osecaj udobnosti i velikog prostora.Danas opet i ja dolazim na ideju da nadjem neki slican i da ga sredim bar da imam sta da vozim kada hocu da se maknem iz ovog ludog vremena.