Usled konstantnog porasta popularnosti, a samim tim i cene klasičnih Volkswagena, danas važi pravilo da starije Bube izgledaju znatno novije od mlađih. Ako uopšte uspete da se na ulici susretnete sa Bubom sa starijim tipom farova, ili još starijim Oval ili Split, one će se sijati mnogo više od jedne prosečne Sarajke koja i dalje služi svoje ostarele, verovatno prve vlasnike. Sa druge strane, Ivan je izabrao potpuno drugačiji put i jednu Bubu iz 1953. godine vozi skoro pa svakodnevno, po kiši i snegu, a rđa ga nimalo ne brine. U krug beogradskog Zmaja Ivan i Mima su došli po kiši koja je na kratko dala sjaj njihovoj Bubi.

„Uvek sam voleo Bube“ počeo je Ivan, „Kada smo se upoznali, prvo smo imali jednu sarajevsku 1200J, pa je tu bio neki Polo, a onda sam imao jednu 1302. Nisam tada mnogo znao, a nisam ni očima video ovakvu Bubu. Na pola sređivanja te 1302 kod jednog druga u Zemunu, video sam da u dvorištu ima jedan Oval iz 1954. godine. Sve više sam gledao u njenom pravcu, a svoju zapostavio, tako da sam je na kraju kupio, peskirao celu i sredio. To je bilo 2006. godine.“ Čim je tu Bubu završio, Ivan je naišao na Bubu iz 1949. godine, koju je kupio i kasnije zamenio za onu koju sada vozi: „Bila je u voznom stanju, ali je imala gomilu nekih pogrešnih stvari. Pošto sam se već mučio oko restauracija, rekao sam sebi da ću samo da je vozim i usputno sređujem.“

U jednom periodu, Ivanova Buba je bila prava rat Buba, sa zarđalim krovnim nosačem i felnama,  ali posle nekog kraćeg perioda, došao je do odluke da se to promeni. Nosač je tada skinut, felne su ofarbane i dobile su hromirane ratkapne, a nedavno je i motor osvežen generalnom. Kao izrazito redak deo, originalna stop svetla su sklonjena na bezbedno i stavljena su za nijansu novija, što je jedan od retkih delova koji nisu iz 1953. godine. Takođe, mehanički žmigavci u B stubu su takođe odloženi i rešenje je pronađeno u žmigavcima ugrađenim u farove i stop svetla: „Automobil je na ulici, ne krijem ga i svuda ga vozim. Neko ko to vidi bi odmah hteo da ih izvuče, a to ne može na silu i nešto bi im se desilo.“ Uz to, lista dodatnih detalja je kratka ali upečatljiva: „Nema tu ništa mnogo više od prednje žute i zadnje crvena maglenke. Leptir stakla isto nisu standard i bili su dodatna oprema. Polica ispod volana, takozvani bamboo tray je isto tu. Kod kuće su mi bedževi nekog nemačkog dilera koje sam skinuo kada sam jednog dna video tragove šrafcigera.“

Ivan je sa nama podelio još jednu specifičnost vezanu za godinu proizvodnje njegove Bube: „Ovo godište je specifično jer su modeli stariji dva tri meseca bili takozvani Zwitter. Oni su između starijeg Splita i mlađeg Ovala i imaju istu tablu, ali podeljenu zadnju šoferku. Moja ima sve delove od Zwittera osim te zadnje prečke. Zato se na skupovima često dešava da pregledaju i koliko god da se potrudiš da sve uradiš kako treba, uvek neko želi da nađe neoriginalni deo.“ Time što je odlučio da ne krene u restauraciju koja bi sigurno bila mukotrpna, Ivan ima luksuz da u vožnji uživa neometano: „Kada je Buba sređena, stalno se potežu pitanja da li je na prodaju ili nije i tako dalje. Ovako, toga ima manje. Ja najiskrenije uživam. To je specifičan osećaj. Jeste ona auto iz 1953. godine, ali je vrlo izdržljiv za razne prepreke. Buba i treba tako da se vozi, ona je ipak osmišljena za narod, a ne za prikolicu.“ Na temu vožnje zimi, Mima je dodala da se često dešava da zajedno sa decom stružu led sa unutrašnje strane stakla, ali sve to dodaje celom iskustvu vožnje Bube.

Za svoje šezdeset i četiri godine, ova Buba je vožena upravo onako kako je i zamišljena, a Ivan tu tradiciju planira da nastavi. Čak i bez blještavog hroma i nove farbe, njoj je zaista potrebna samo redovna nega i benzin u rezervoaru, jer je već u pravim rukama koje znaju da brinu o njoj.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević