Čak i kada je blagonaklona prema vlasnicima oldtajmerima, zima je period odmora, svođenja računa i obavljanja svih malih i velikih zahvata za koje nije bilo vremena tokom sezone. Zimski san stoga nije rezervisan samo za svet divljine, već i za urbano okruženje i automobile koje manje ili više svakodnevno viđamo na ulicama. Ipak, jedna porodica četvorotočkaša je malo drugačija od drugih i neumorna je i tokom zime. Članovi Mini Kluba Srbije ne haju za kalendar i vremensku prognozu, te bez prepreka voze svoje Minije čak i u najhladnijem periodu godine. Upravo zato, jedan zimski dan iskoristili smo da Nasleđe obogatimo novom jedinstvenom Mini pričom.

Iako smo Milana upoznali zahvaljujući Mini Klubu Srbije, on je naglasio da je pre svega zaljubljenik u Volkswagene čija se ljubav postepeno prelila i uputila ka Minijima: „U Mini svet sam ušao pre petnaest godina, kada sam prvog Mini Morrisa dobio na poklon od druga, Milana Todorovića. Kada je on želeo da kupi Minija, vodio sam ga kod drugarice koja je jednog prodavala. On ga je kupio i sredio, a onda se odselio na Kostariku. Mini je završio kod jednog njegovog drugara, pa onda kod drugog i izgubio mu se trag sa godinama. Jednom smo pričali preko Skajpa i dogovorili smo se da probam da ga pronađem. On je jedino znao da je stajao ispod Gazele.“ Kada je došao do Minija, Milan je zatekao tužan prizor — od godina stajanja u šiblju, Mini je obrastao u mahovinu. Čak i toliko zapušten, taj Mini je za Milana bio vredan izazov: „Brzo sam krenuo da ga vozim. Tada sam upoznao ekipu iz Mini Kluba Srbije, a Minija sam i zavoleo. Posle sam hteo nešto bolje i prodao sam tog Minija da bih kupio nešto bolje. Nažalost, ispostavilo se da nije bio bolji, pa sam morao da tražim ponovo.“

Poučen pređašnjim iskustvima, Milan je pre deset godina odlučio da nađe što originalniji Mini. Igrom slučaja, naišao je na idealan automobil u Vrnjačkoj Banji. Pregovori su trajali dugo, ali su bili uspešni: „Kada se čovek oprostio od auta, njegova žena nije mogla da veruje da se to desilo, jer je nju na primer terao da se u njemu vozi u papučama. Ja sam inače treći vlasnik ovog auta. Prvi je bio jedan advokat iz Vrnjačke Banje. Kada je on preminuo, auto je stajao u garaži i služio je kao polica tamo. Drugi vlasnik ga je samo prefarbao. Kod njega, stajao je na jednom imanju i vožen je samo u junu i julu, kada je vreme bilo lepo. To je trajalo godinama, do pre deset godina, kada sam ga ja kupio.“ Miniji su poznati kao automobili koji trpe sitne i krupne modifikacije, a Milan je svoj upotrebljivi klasik održao u dosta originalnom stanju: „Ovaj Mini ima hiljadu kubika i iz 1978. je godine. To je klasična Hiljadarka, samo ima sedišta kao Stripey Mini.“

Sam po sebi, jarkožuti Mini osvaja simpatije gde god da se pojavi, ali sa Milanom za volanom, neka pitanja su naprosto neizbežna. Naime, Milan je visok gotovo dva metra, tako da je svaki njegov izlazak iz Minija propraćen čuđenjem i zapitkivanjem: „Svaki put kad se parkiram negde, čujem ‘Nit’ većeg čoveka, nit’ manjeg auta!’ Pa kako staneš, pa kako sedneš, pa kako voziš? Ali, bez problema vozim i neko iza mene može da sedne. Sa druge strane, svi hoće da vide Minija, da se slikaju u njemu, a klinci iz kraja i da se provozaju. Čak sam i sestrića navukao na Minija još od malih nogu. Sad sam mu poklonio Minija i polako treba da se sastavi.“ Milan je u svom Miniju putovao na druženja širom Evrope i naglašava da su sve avanture prošle bez većih kvarova: „Da ga ne ureknem, ali za deset godina koliko je kod mene, nijednom nije stao i nije me ostavio na putu zbog kvara. Redovno ga vozim i redovno sipam ulje u karburator, to je to. Čak ga vozim na sva četiri doboša, nisam menjao diskove — old school.“

Milanova ljubav prema Miniju je neizmerna, a još većom je čini njegova spremnost da je širi dalje, prema svakome ko je za Minije zainteresovan. Kako je upoznao mnoge prijatelje i vredne ljude upravo preko ove britanske ikone, Milan kroz svoje Mini putovanje teži da i on bude upravo taj čovek — mentor, prijatelj i Minista spreman da svoje iskustvo prenese svakome kog Mini zanima.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević