fbpx
Menu & Search

Poznato lice Citroëna

Poznato lice Citroëna

Predstava o tome šta čini pravi oldtajmer može zavisiti od ličnih sklonosti prema određenim erama automobilizma i njihovim prepoznatljivim obeležjima, ali se ona najpre meri nostalgijom.

Kroz tridesetak godina, generaciji koja je rasla u prvim decenijama dvadeset prvog veka pravi oldtajmeri biće automobili iz devedesetih, a sa njima se neće složiti oni malo stariji koji će i dalje kao oldtajmere pamtiti automobile sa metalnim branicima iz sedamdesetih. Bez obzira na svoje lične doživljaje oblika uz koje su odrastali, ono oko čega će se sve generacije uvek složiti jeste da je pravi oldtajmer onaj automobil sa jednostavnim okruglim farovima, dugom haubom i isturenim blatobranima — baš kao Citroën Traction Avant.

Za razliku od drugih automobila iz tih godina, Citroën Traction Avant se više puta dokazao kao upotrebljiv automobil, čak i danas kada je u zrelim godinama. Tako se ovaj vremešni Citroën godinama vozio svakodnevno, a sada zajedno sa novim vlasnikom Petrom uživa u penzionerskim danima uz lagane vožnje po lepim sunčanim danima. Petar je za nas odvojio jedno nedeljno popodne i ispričao priču koja počinje još u vremenu Leta ljubavi: „Ja od mladosti već volim stare automobile. Dok sam studirao u Nišu, moj drugar je imao Spačeka. To je bila šezdeset osma godina i u tom Spačeku smo se vozali po gradu. To je bilo vreme dece cveća, roka i vremena kad su mnogi išli na istok iz ko zna kog razloga, a posle se ispostavilo da je to zbog narkotika i hindu filozofije i religije. Mi smo tada iz Spačeka pravili društvo mladim devojkama u raznim kabrioletima i T1 kombijima.“ U ta vremena, Petar je naglasio da je malo kuća imalo automobil, što je taj Spaček činilo još posebnijim. Desetak godina kasnije, i on je sam kupio Spačeka, a zatim i Vespu koju dan-danas vozi njegov sin Marko.

Ljubav za starine, antikvitete i sve što je pravljeno rukom vođena je Petrovom nostalgijom za vremenom kada je komunikacija bila ličnija i prisnija, ljudi bili ljudi, a mašine služile čoveku. U njegovoj kolekciji se tako nalaze stari radio aparati, gramofoni sa trubom, pa i novčići i poštanske marke. Pored sitnica, u toj zbirci se našao i ovaj automobil: „On je došao slučajno, pre par godina, kada je moj sin Marko uzeo tu moju Vespu iz 1968. godine. Želeo sam i jedan Mercedes-Benz 170, ali mi je Marko kazao da se prodaje jedan Traction Avant. Prodavao ga je jedan gospodin Stojkov, malo je stariji od mene i sa njim i danas održavam jako fine odnose.“

Ko jednom zavoli točkove, voli ih kroz sve njihove periode. Ipak, automobili iz mladosti uvek uzimaju posebno mesto u srcu: „Volim ja automobile, čak i ove nove, ali oni su postala kofekcijska stvar. Kada pogledaš levo-desno, svi su kao klonirani, nemaju tu fizionomiju kao stari automobili. Tako Spaček za mene ima lice, oči i obraze, a ima ga baš i Traction Avant. Moja najveća ljubav je za sve što ima dušu i ono je u fazi izrade prošlo kroz ljudske ruke. I sam radm svašta, šijem, zidam, lijem, malterišem.“ U vožnji, Petar ne može proći neprimećeno, od podignutih palčeva do iznenađenih izraza lica i oduševljenih komentara: „Jedan momak mi je rekao ‘kakav ludak’ kada me je video na semaforu, a ja sam ga samo pitao da li vlasnik ili auto ili obojica? Sve se naravno završilo smehom. Ipak sam ja mlad duhom, volim da se družim i razumem se sa svim generacijama.“

Kako Petar kaže, stari Citroëni imaju prepoznatljiva lica. Kod Traction Avanta, nema nikakvog mesta mrštenju i dokazivanju. Njegovi okrugli farovi su tako blage oči, blatobrani su obrazi koji se šire u veseli osmeh, dok su dugi brkovi sačinjeni od ševrona na masci. Ovaj Traction Avant obučen u dve tople nijanse crvene tako je dobri gospodin u najboljim godinama, a za Petra i stari prijatelj sa kojim se ponovo sreo.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

0 Comments