Svaki put kada je naš komfor preživljavao udarce koje nije mogao da premosti isključivo snagom i upornošću, oglašavao se intelekt sa željom da pomogne. Kada smo se umorili od valjanja klada, um je prevladao i na osovinu nam je postavio točak. Ne samo što smo pomerili teret koji nam je bio neophodan, već se to desilo i sa limitima sopstvenih ograničenja. S druge strane, bilo nam je potrebno više od pet milenijuma da osim tereta, točkovima počnemo da prevozimo i sopstvena osećanja.

Vreme i istraživanja su doveli automobil od puke zaprege do sredstva koje je ozbiljno uzdrmalo ego skoro svakog muškarca. U veku industrijalizacije, točkovi su poneli i teret dizajna, vešanja, performansi i svega što neolit nije ni sanjao da će nam ikada biti potrebno, te nas tako uveli i u svet auto trka.

I tako dotakneš sopstveni limit, nešto se dogodi i iznenada možeš da dosegneš malo dalje. Uz pomoć svog uma, odlučnosti, instinkta i iskustva, možeš poleteti veoma visoko.

Prethodni citat Ajrtona Sene ne samo da odlično opisuje ljudsku evoluciju, već se obraća i svima koje je na bilo koji način dotakao svet auto-moto sporta. Senu nije bilo teško zavoleti, posebno kada se radi o onima čiji volan i pogled se nisu zadržali na stazi samo kroz automobilske igrice i kojekakve simulatore.

Jedan od onih kome je Sena uzor je i naš drugar, dvadesetogodišnji Filip Pisarić. Ako ste se pitali zašto baš on, počnimo od toga da se radi o momku koji je jedini trening pre prve zvanične trke, na kojoj je postavio rekord staze, imao isključivo na kompjuterskom simulatoru.

Kragujevac kao kolevka nekadašnje domaće automobilske industrije ujedno je i Filipov rodni grad. Rođen je 18. januara 1994. godine, nekoliko godina pre nego što je ludo zavoleo automobile. Odrastanje u okruženju strica Željka koji se i sam bavi trkanjem, dovelo ga je do toga da je poželeo da bude i brz u jednom automobilu. Pre svega, morao je da nauči da vozi, što se i desilo sa njegovih jedanaest godina zahvaljujući dedinom Stojadinu i prostoru čuvenog Zastavinog parkinga.

Period odrastanja obeležila je želja koja ga je svake noći ispraćala u krevet i dočekivala odmah po buđenju — da jednog dana sedne u neki trkački auto, na nekoj trkačkoj stazi. Pored učestvovanja u trkama, stric se bavi i spremanjem trkačkih automobila za druge, u čemu je Filip uvek aktivno učestvovao. Pozitivan pristup i kaljenje strpljenja svih tih godina nagrađeni su nakon nabavke njegovog prvog Yuga. Biser domaće auto industrije koji je započeo mnoge uspešne karijere bio je i logičan početak Filipovog trkačkog života u klasi „mali N“.

Osim početnog opremanja automobila po standardima najslabije klase srpskog auto sporta koja propisuje da skoro serijski automobil može da dobije tek nešto tvrđe vešanje, neznatno pojačan motor, obavezni zaštitni kavez, homologirano trkačko sedište i pojaseve, stric pored sveg posla uvek stiže da Filipov auto dovede i u mehanički ispravno stanje pred svaku trku, kao i tokom nje.

Iako se nakon prve brdske trke u kojoj je postavio rekord staze, kao i dva treća mesta na kružnoj trci u Batajnici, Filipu uglavnom dešavaju pehovi, njegov talenat je nesporan. U oba smo se uverili prethodnog vikenda kada smo ispratili takmičenja na čuvenom Mišeluku u Novom Sadu. Nakon kvalifikacija i osvajanja treće startne pozicije, Filip se sjajno borio, te je i pored kratkotrajnog pada na peto mesto uspeo da se dočepa čela kolone tri kruga pre kraja. Na žalost, zvanični spiker je tada obavestio publiku da je vozač sa brojem 98 napustio svoj automobil i skinuo kacigu, a kasnije smo saznali da je peh ovoga puta uzrokovao kvar na menjaču.

Kada svemu dodamo da je od starta primećen od strane još jednog broja 98, najboljeg srpskog automobiliste Dušana Borkovića čija podrška ne izostaje pred skoro svaku trku, onda vam je jasno da su dobri rezultati tek pred njim. Tu podršku Filip je uzvratio osvajanjem prvog mesta na prošlogodišnjem takmičenju na simulatoru vožnje, kada je dobio priliku da sa Ducom i njegovim NIS Petrol racing timom provede nekoliko dana u Brnu povodom njegove tadašnje ETCC trke.

Filip se danas nalazi na pragu svoje treće decenije i u sred druge trkačke sezone. Tome dodaje da ga je profesionalna karijera dovela u stanje ispunjenosti jer je ono čemu je težio čitavog života konačno tu. Svaka trka donosi mu zdravu dozu pritiska koja od njega iziskuje želju za što boljim rezultatom i konstantnim unapređenjem sebe i svog automobila. Stričeva pomoć i saveti mu svakako puno znače, kao i ono što svojim prisustvom na svakoj trci čine njegovi drugari i najverniji navijači Lazar, Uroš i Branko, ali se nada da će sav trud i budući rezultati doneti podršku i nekog od jačih sponzora bez čije pomoći u ovom sportu teško da ima  napretka.

Mi mu na tom putu želimo isključivo sreću, jer znamo da upornost, želja i trud nekoga ko je stasao uz trke sigurno neće izostati.

Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autor fotografija: Miloš Nikodijević