Od kada je Top Gear trojac odlučio da ode van klasičnih alpskih ruta na istok Evrope, u Rumuniju, Transfagarašan je postao mesto hodočašća za vozače i zaljubljenike u vožnju širom Evrope. Kako i sami imamo istu dijagnozu, odlučili smo da proverimo da li je ovaj vijugavi rumunski put zaista bolji od drugih rumunskih puteva i izvikanih alpskih ruta Italije, Austrije i Francuske.

Zahvaljujući saradnji sa AutoBild Srbija, a ljubaznošću Emil Frey Centra i Renault Srbija (Dacia.rs), na ekspediciju smo se uputili u zajedno sa prijateljima, te kolegama iz bratskog bud3.net, u dva automobila sa dijametralno suprotnih strana tržišta. Naime, bio je to ponos Rumunije u obliku Dacie Duster i Mercedes-Benz E-Class All Terrain, luksuzni karavan sa trokrakom zvezdom i izdignutom karoserijom spremnom za lake off-road izlete. Naše putovanje smo započeli krstarenjem dunavskom magistralom, jednom od najlepših ruta na teritoriji Srbije. Prazan put uz blage krivine, tunele, te prizori Đerdapske klisure, Golupca i širokog plavog Dunava za nas su bili idealan početak našeg puta na istok.

Prelaskom granice, ubrzo smo shvatili da istok nije toliko daleko od nas, te da svako rumunsko selo izgleda prilično slično svakom srpskom, uz pojedine razlike u arhitekturi i automobilski pejzaž. Naime, dok je ex-YU prostor obeležen Stojadinom i Bubom, Dacia je gospodarila seoskim putevima i dvorištima. Na svakom koraku, videli smo makar jednu Daciu iz svih perioda kompanije, od vremena kada je bila licencirani Renault 12, pa do aktuelnih verzija cele game, kojima smo pripadali i mi. Jezičke i sve druge barijere smo uspeli da premostimo, a čak smo pronašli i univerzalnu valutu: Vinjak Kolu, napitak koji je zamenio cigarete na jednoj benzinskoj pumpi čiji smo WC morali da iskoristimo. Kako bismo imali sa čime da uporedimo Transfagarašan, odlučili smo da prvo obiđemo rutu Transalpina, drugi najpoznatiji put za uživanje u vožnji u ovoj zemlji.

Ono čime nas je Transalpina razoružala nije bila veličanstvena priroda koliko ravan put neopterećen saobraćajem pun dinamičnih zavoja. Usponi i padovi, te deonice blagih i oštrih krivina činile su Transalpinu pravim uživanjem za vožnju, a ceo doživljaj je bio još snažniji zahvaljujući brojnim vidikovcima i savršenim vremenskim uslovima. Ipak, dok je lice Transalpine bilo umiveno i glatko, njeno naličje je bila sušta suprotnost. U mrklom mraku, na potpuno neosvetljenom putu, odlazak u Sibinj bio je lutrija koju su naši automobili srećom izdržali. Osim povremenih rupa, dešavalo se da nam put nestane pred očima i pretvori se u deonicu od makadama, da bi se isto tako nenadano vratio u svoj normalni oblik, omogućavajući nam da nastavimo put normalnim tempom, makar do sledećeg iznenađenja.

Nakon noćenja u Sibinju, te jutarnje kafe uz lokalni oldtajmer reli na koji smo slučajno naišli na prostranom centralnom trgu, došlo je vreme da se suočimo sa legendom zvanom Transfagarašan. Sve što su vam fotografije pokazale o ovom putu zapravo jeste istina. Priroda je jednostavno savršena, a put koji se useca kroz strme planine iz daljine je izgledao kao magistrala za raj. Sa druge strane, ono što fotografije koje smo svi gledali zahvaljujući lakoj Google pretrazi ne pokazuju jeste stvarno stanje puta. Naime, zbog visine i specifičnog geografskog položaja, Transfagarašan je otvoren samo tokom letnjih meseci, dok je većim delom godine pod snegom. Upravo zbog toga, turisti koriste taj kratak period da uživaju u njemu, s tim što sreća tada prati najrazumnije. Vikendom, Transfagarašan se pretvara u izletište na jezeru Balea na vrhu puta, što stvara gužvu koja je obesmislila bilo kakav pokušaj vožnje i pretvorila našu automobilsku fantaziju u put koji je većina nas prešla peške. Ipak, iskupljenje je došlo nakon prolaska kroz dugački tunel, na zaleđu ove rute. Razočarani jer nismo osetili „pravi“ Transfagarašan i jer televizija očigledno nije jednaka realnosti, uspeli smo da odvozimo nekoliko krivina spuštajući se ka Bukureštu. Tada, ćudljivo nebo nad Transfagarašanom je pokazalo svoje pravo lice i na nas spustilo monsunski pljusak koji je obeležio kraj uživanja i otkucao vreme za polazak dalje.

Bukurešt je grad velikih kontrasta, pun širokih bulevara, grandioznih komunističkih građevina kojima dominira Čaušeskuova Palata naroda, ali i predratnih dragulja koji nas podsećaju da je ovaj grad u 19. i prvoj polovini 20. veka bio čudesna metropola. Sa druge strane, neinspirativne socrealističke betonske strukture otkrile su drugu stranu medalje, te onu Rumuniju koju svako prvi zamišlja. Ponovo, Dacia je bila svuda oko nas, ovog puta najviše kao taksi, u obaveznoj žutoj boji. Ali koliko god presek saobraćaja bio sličan beogradskom, nismo mogli a da ne primetimo neuporedivo više interesantnih automobila, poput modernih Mustanga u raznim izdanjima.

Poslednja stanica na našem putu bila je posvećena kulturnom uzdizanju. Naime, iskoristili smo priliku da posetimo jednu od najimpresivnijih privatnih automobilskih kolekcija na svetu. Ostvareni teniser, teniski menadžer i biznismen Ion Tiriak sakuplja automobile od kada je bio aktivan profesionalni sportista, a od 2013. godine, ta kolekcija je javno izložena u posebno izgrađenom objektu u mestu Otopeni u predgrađu Bukurešta. Mi smo imali posebno zadovoljstvo da nas kroz kolekciju od 174 automobila vodi njen kustos i strastveni ljubitelj automobila Andrei Piciorus. Na početku, on je sa nama podelio neke zanimljive brojke vezane za istoriju muzeja i veličinu kolekcije gospodina Tiriaka: „Isprva, muzej je imao tek sedamdeset automobila jer je kapacitet zgrade bio duplo manji od onog što vidite sad. Tokom 2015, dve godine kasnije, zgrada je potpuno renovirana i u njoj je izložen trenutni javni deo kolekcije. Ipak, to je samo pola svih automobila koji se u njoj nalaze. Možda će u budućnosti zgrada ponovo biti proširena“ Takođe, objasnio je da je muzej podeljen u izdvojene kutke najvećih svetskih industrija: britanske, američke, italijanske i francuske.

Kako nam je Andrei kazao, kolekcija gospodina Tiriaka je počela da se rađa dok je još aktivno igrao tenis. Kao mladi sportista sa karijerom u usponu, kupovao je automobile koje nije mogao da kupi u Rumunije, a ubrzo zatim je razvio ljubav prema automobilima i ukus za posebne kolekcionarske poslastice. U početku, njegova kolekcija je brojala savremene automobile, ali kako je interesovanje raslo, za njima su došli i klasici: „To nije tipična kolekcija. Njegova zbirka je jako velika sa automobilima sa svih strana sveta. Automobil od kog je sve počelo bila je crvena Škoda 110R, ali ona trenutno nije u muzeju. To je u svoje vreme bio prilično impresivan automobil u Rumuniji, a prošli put kada je gospodin Tiriak pitan koji mu je omiljeni automobil, Škoda je bila odgovor na to pitanje.“

Među automobilskim egzotikama, ova eklektična kolekcija sadržana je i od nekih potpuno običnih automobila, ali sa zanimljivim pričama: „Trabant je posebno zanimljiv, jer je to rođendanski poklon Simone Halep, bliske prijateljice gospodina Tiriaka.“ Andrei nam je potom izdvojio još nekoliko automobila sa slavnim vlasnicima iz sveta tenisa, kao što je Vespa Tiriakovog dubl Partnera Ilea Nastasea, ili pak Ferrari 400i koji je nekad pripadao Borisu Bekeru. Neki automobili pak imaju nasleđe direktno iz automobilskog sporta, kao Lancia Delta Integrale Evoluzione iz 1993. godine u kojoj je Aris Vovos osvojio Acropolis Rally, jedan od najtežih relija na svetu. Samim tim, kako je Andrei u šali zaključio, ova Lancia je najbrži automobil u kolekciji.

Ipak, ono što ovu kolekciju čini jedinstvenom u svetu jeste kompletna lista najluksuznijih Rolls-Roycea: „Tiriac Collection je jedina zbirka automobila na svetu sa makar jednim primerkom svake serije klasičnih Rolls-Royce Phantoma. Phantom IV je vrlo redak, budući da ih je napravljeno tek osamnaest i da su prodavani ili ustupani kraljevskim porodicama širom sveta. Mi imamo dva komada, a bivša vlasnica jednog od njih bila je vojvotkinja od Kenta, dok je drugi pripadao Agi Kanu. Roze-beli Rolls-Royce Phantom V pripadao je Eltonu Džonu, a jednog je vozio menadžer Harija Hudinija.“ Takođe, Rolls-Royce Phantom IV Sedanca de Ville sa Hooper karoserijom osvojio je prestižnu Rolls-Royce and Bentley Postwar nagradu na Pebble Beach Concours d’Elegance, što je jedno od najvećih priznanja za svakog ostvarenog kolekcionara automobila. Osim Phantoma, tu su i drugi ekskluzivni primerci britanske industrije kao metalik braon Silver Shadow Shooting Brake sa zlatnim detaljima kog je nekad vozio Džon Entvisl, basista grupe The Who, ili Rolls-Royce Camargue, plod saradnje Pininfarine i pomenute kompanije. Takođe, tu su i odabrani Aston Martini, Jaguari i Bentliji, egzotični Morgani i Jenseni, ali i narodni Beardmore MKIII Hyper, nekadašnji londonski taksi sa originalnim taksimetrom i dozvolom iz tridesetih godina.

U američkom kutku, među muscle automobilima, Mustanzima i Korvetama, tu su i specijalne pace car edicije, lowrideri i čuveni DeLorean: „Da li ste znali da je Džon Delorean Rumun?“ pitao nas je Andrei, objasnivši da je Džonov otac Zaharija emigrirao u Ameriku kada mu je bilo dvadeset godina. Američki kutak je posebno zanimljiv zbog predratnih automobila kao što su Chrysler Imperial iz 1933. godine ili Pierce Arrow, ali i drugi ekskluzivni primerci kao Packard Super 8, Cord 812 i unikatni Duesenberg Model J Torpedo kog je svojevremeno vozio glumac Tajron Pauer i koji je predstavljao Tiriakovu kolekciju na Concours D’Elegance Villa d’Este. Takođe, tu su kurioziteti kao Stutz Blackhawk i mašina za kokice iz 1926. godine koja i dalje radi, na posebnu radost dece koja posećuju muzej. Osim automobila, tu su i motocikli, među kojima je unikatni Harley-Davidson iz 1979. godine, poklon Tiriaku koji je bio zaštitno lice za 75. godišnjicu kompanije, ali i gigantski vatrogasni kamion Ahrens-Fox sa motorom od 16 litara.

Francuski ugao je sadržao širok spektar automobila, od poznatog i narodnog Citroëna 2CV sve do Bugattija 57 Ventoux, Delagea iz 1920. godine, pa čak i jedne Facel Vege. Ipak, omiljeni deo većine zaljubljenika biće italijanski ćošak sa velikim brojem klasičnih i modernih Ferrarija, među kojima su neki instant klasici kao Ferrari F430 Scuderia Spider 16M ili 599 GTO Felipea Mase. Za fanove osamdesetih, tu su dve ikone: Testarossa i F40 kog nažalost nismo videli. Srećom, kao uteha je bio LaFerrari i prazno mesto za 812 Superfast koji je bio u procesu dostave. Još jedan auto sa poznatim vlasnikom se skrivao u ovom odeljku, a to je Maserati Ghibli Semija Dejvisa Juniora. Mnogo manji ali jednako zanimljiv, u italijanskom kutku je izložen i jedan Jolly na bazi Multiple, ali sa Moretti karoserijom.

Tokom naše posete, centralni plato bio je posvećen Porscheu i proslavi bogate istorije brenda. Klasici poput 356 i 911 iz svih era, uključujući i GT2 RS stajali su tik uz hiperautomobile poput 959 i modernog hibridnog čuda tehnike pod brojem 918, dajući nam time uvid u kompletnu istoriju Porschea u samo nekoliko kratkih koraka. Mercedes-Benz takođe ima posebno mesto u nemačkom kutku, i to uz automobile kao što su moderni SLR Stirling Moss Roadster, monstruozni Mercedes-Maybach G650 Landaulet, Mercedes-Maybach S650 kabriolet, W124 E60 AMG, CLK DTM, ili 540K Roadster, Mercedes-Benz 600, retki ratni 170VK, pa čak i nepoznati W23 koji je bio u vlasništvu Mercedes-Benz muzeja: „Taj automobil je restauriran u sklopu kolekcije, kao što su i mnogi drugi. Bilo je teško naći neke delove za njega jer čak ni ljudi iz muzeja nisu znali za auto. Na kraju, ipak su uspeli da ih pronađu i automobil je uspešno restauriran.“ U kolekciji se nalazi i BMW Dixi, prvi automobil današnjeg bavarskog giganta, dok je najstariji automobil muzeja Hurtu 3 ½ Quadricycle iz 1899, što je takođe i najstariji Hurtu na svetu „Pravila ga je francuska kompanija koja se bavila šivaćim mašinama i biciklima. Ima jedan jednostavan jednocilindrični Benz motor i samo dve brzine.“ Andrei nam je dao malo tehničkih informacija, uz kratku demonstraciju rada ovog proto-automobila.

Tiriac Collection je zaista jedinstven muzej, ne samo na Balkanu već i šire. Glavni razlog za to je što on slavi automobile kao izum koji je promenio svet. Na određeni način, svi automobili pod ovim krovom su jednaki, bez obzira na njihovu lepotu, snagu ili vrednost. Posetom ovoj neverovatnoj kolekciju, naše hodočašće je konačno završeno. Ako se nađete u Bukureštu, Tiriac Collection možete posetiti petkom, subotom i nedeljom od 10 do 19 časova, a mi vam svim srcima preporučujemo da posetite ovu automobilsku riznicu na samo nekoliko stotina kilometara od Beograda.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autori fotografija: Miloš Nikodijević i Vojislav Vujanić