Veliko prijateljstvo sa Mini klubom Srbije više puta je krunisano druženjem i zajedničkim vožnjama za pamćenje. Sa Ministima smo tako uvek pratili nove projekte, događanja i priče, a zahvaljujući Igoru i Marku, skoro pa filmska priča jednog Minija koju smo čuli samo u delovima konačno je mogla da bude ispričana u celosti. Samo par sati od kada smo ih zamolili za pomoć, sa Dušanom smo se našli kod nekadašnje elektrane, a današnje dorćolske marine na desnoj obali Dunava. Rađanje Dušanove želje za Minijem vezano je za sredinu sedamdesetih godina i najčuveniju beogradsku ulicu: „Bilo je to 1975. godine, kada sam se tek vratio iz vojske. U Knez Mihailovoj je tada bio Jugoagent, a čovek koji je radio u toj firmi je prodavao jednog crvenog Minija. Tad me je rastužilo što nisam imao pare da ga kupim. Na kraju sam 1976. kupio Peglicu na kredit i slatko sam se njom navozao, ali mi je prema Miniju ostala velika ljubav.“

Skoro četiri decenije kasnije, lutajući po oglasnim stranicama, Dušan je naišao na Minija koji mu je privukao pažnju iz dva veoma dobra razloga — izgledao je fantastično i bio je fotografisan na tek nekoliko metara od njegove kancelarije. Azurnoplavi Mini belog krova ubrzo se našao u Dušanovim rukama: „Izgledao je stvarno prelepo. Imao je druge felne, Mille Miglia, i beli enterijer sa belim tepisima koji mi se nije mnogo sviđao.“ I baš kao u Velikom Lebovskom, čitav zaplet je počeo upravo od tepiha. Naime, kako se takav enterijer zajedno sa još nekim detaljima nije uklapao u Dušanovu viziju savršenog Minija, zaputio se autom u Novi Sad na zamenu tepiha, za koju nije mogao ni da pretpostavi da će označiti početak jedne velike odiseje: „Kod Marka koji je trebalo da menja tepih je došao Boban, limar, sa svojim čuvenim čekićem… Čuk ovde, čuk onde i tada smo shvatili da mora mnogo toga da se radi, da je bio u katastrofalnom stanju. Odlučio sam da to moram potpuno da sredim.“

Paralelno sa limarskim radovima, Dušan je provodio sate na eBayu i mnogim drugim sajtovima, tražeći detalje za svoj Mini: „Duga svetla su na primer originalna Lucasovi iz sedamdesetih godina, a glavni su Lucas PL700 i njih sam našao u Americi. Pa Magnolia satovi, pa Moto-Lita volan sa glavom…“ Savršenu nijansu tirkizne boje Dušan je pronašao potpuno slučajno: „Jako sam dugo tražio materijal za enterijer. Na kraju sam na reklami za salon nameštaja video ovaj i to je bilo to!“ Krajnji rezultat nenadanog pronalaska je jedan od najlepših, najšarmantnijih i najupečatljivijih enterijera koje smo ikada videli. Jedan od retkih detalja koji su na njemu ostali od prethodnog vlasnika je metalna papučica gasa sa imenom Mini legende Pedija Hopkirka. „Stalno ima nešto da se doda; skoro sam našao Moto-Lita ručicu menjača, staru i nekorišćenu.“ pohvalio nam se Dušan o poslednjem kapitalnom ulovu koji će kompletirati set drvenih detalja u enterijeru.

Kada se činilo da je sve završeno, i da Minija od zvaničnog kraja restauracije deli samo jedno poliranje, u sekundi se sve okrenulo naopako. Naime, pri povratku sa poliranja, Marko je naglo ukočio, blokiravši prednju kočnicu, što je Minija okrenulo na krov. Srećom, Marko je bio nepovređen, a kako se Mini nije tumbao, bilo je potrebno ponovo srediti samo krov, desno krilo, deo desnih vrata, te zameniti slomljenu šoferšajbnu. Nakon nezgode, Dušan je odlučio da na Minija stavi sve četiri disk kočnice koje će ubuduće zaustavljati njegove točkove sa Minilite felnama. U međuvremenu, Mini je zaradio i poneko mehaničko unapređenje — osim jačeg motora sa oko 65KS, tu su i elektronski razvodnik i električni ventilator. Modernizacija paljenja i hlađenja posebno utiče na duže vožnje, kojih je sve više od kako je Dušan postao deo Mini kluba Srbije i otvorio vrata mnogim novim prijateljstvima koja ne poznaju nikakve granice: „Ove godine osim Minijade planiramo Giro di Dalmatia u Šibeniku, a možda i International Mini Meeting u Belgiji.“

Posle godinu i po dana i jedne i po restauracije, Mini se ponovo našao u Dušanovoj garaži i polako se sprema za doček nove sezone. „Imati Minija u ono vreme je bilo mnogo veća stvar nego danas sesti u bilo kakav džip. U ono vreme bih bio ozbiljan frajer. Čak i sa Peglicom sam bio! To su neki potpuno drugi odnosi u poređenju sa ovim danas. Ipak, mogu da kažem da sam ostvario svoju želju.“ opisao nam je ostvarenje svoje mladalačke želje i njen novi i starom kontekst, uz opasku da Mini i dalje privlači pažnju, ali na potpuno drugačiji način nego nekad. „Svi smo mi neki posebni zaluđenici, čak mazohisti. On te stalno muči, a ti ga voliš i paziš.“, sažeo je Dušan u dve kratke rečenice svoju ljubav prema Miniju, ali i svačiji odnos sa svojim starim automobilom i svim njegovim vrlinama i manama. Posle burnog početka, odiseja Plavog Transformera, kako ga je Dušan nazvao zbog brojnih transofrmacija, konačno ulazi u mirne vode. Ipak, to nipošto ne znači da se ona tu i završava.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević