Kada smo prošle jeseni uz Mini klub Srbije zatvarali sezonu skupova, u serpentinama Iriškog venca vozio sam se sa Markom. Tokom većeg dela vožnje, gledao sam u jednooki gepek Igorovog Minija sa kog me je posmatrala velika zadnja maglenka. Na planiranim i neplaniranim stajanjima, čuo sam samo delove priče o Paklenoj Pomorandži, a Miloš je, kao Igorov suvozač, izbliza i na najbolji moguć način doživeo duh ovog živahnog Britanca. Nekoliko meseci kasnije, upoznali smo i pravog vlasnika, trenutnog suvozača i pomoćnika, a budućeg vozača ovog Minija, Igorovog sina Andriju. Kao nerazdvojni tandem, Igor i Andrija su pristigli u Pomorandži, u napuštene pogone beogradske šećerane „Dimitrije Tucović“.

„Ovo mesto izgleda kao fabrika koju je ojadila Margaret Tačer! Pravo mesto za Minija!“ prokomentarisao je Igor. Istovremeno, kako to samo deca umeju, Andrija je oduševljen posmatrao Minija u novom i nepoznatom okruženju. Od svoje prve ušteđevine, Igor je kupio i prvog Minija, udarenog i ostavljenog ispred zgrade u komšiluku: „Pošto mi je otac limar, shvatio sam da je ovo idealna prilika da kupim prvi auto, a da ga on sredi. Kada smo ga šlepali, radio je na tri cilindra i kuvao… Tada sam se zaljubio u njega! Sređivao sam ga sam, kako sam znao i umeo. Tada još nije bilo kluba, već samo ljudi koji su ih sređivali, ali ih nisam poznavao.“ Priču oko kluba, među čijim je Igor osnivačima, pokrenuo je majstor Neša, mehaničar mnogih beogradskih Minista. „Jednog od njih sam jurio po Vojvode Stepe i kad sam ga konačno stigao na trafici, uputio me je ka njemu. Igrom slučaja, počeli smo da se skupljamo kod njega, jer nas je bilo već petnaestak.“, Igor se prisećao početaka Mini kluba Srbije, „Te godine je napravljena i prva Minijada na kojoj se pojavilo pedesetak Minija. Na drugoj je već bilo preko sto, pa treća…mnogo pravih, iskrenih prijatelja sam stekao preko Minija! To je jedna pasija koja pre svega povezuje ljude. Dobro je i što imamo sponzore koji nas razumeju i daju nam motiva da izguramo sve ovo, tako da i ove godine spremamo jedan odličan skup!“

U prvom Miniju, Igor i njegova supruga su otpočeli svoje bračno putovanje. Tog dana, Mini je radio savršeno i bez prednjeg sedišta, da bi venčanica stala u njega, stigao do opštine. Ali, već sutradan ujutru, otkazao je poslušnost. Ipak, sa Paklenom Pomorandžom Igor nije bio te sreće: „Sa ženom sam išao na IMM, International Mini Meeting u Italiji. Auto mi je crkao u Ljubljani. Nekako smo došli do Toskane, a u međuvremenu, u Sloveniji su mi sredili Mini, sa glavom od Coopera. Mini je išao toliko dobro da sam se plašio da ga vozim! Sutradan, kada su nas naši domaćini ispraćali, želeli su da demonstriram tu snagu. Kako sam dao gas i pustio kvačilo, čulo se glasno BAM, a Mini je ostao u mestu — pukle su poluosovina i kinetik. Taj ženin pogled nikad neću zaboraviti.“ uz smeh je Igor pričao o događaju koji je doveo do toga da njegov Mini danas ima modifikovan motor. U početku, a posebno posle avanture u Sloveniji, Igorova supruga nije imala previše razumevanja za hobi. Danas, upoznavši i sama prijatelje za ceo život, ona je Igoru najveća podrška. „Sa klubom je kao i u braku — uvek postoje neka sitna prepiranja, ali to znači da je iznutra, u suštini, sve iskreno.“ osvrnuo se Igor na dostignut unutrašnji mir.

„Mini je dobra stvar za prave entuzijaste, a u njih sam zaljubljen jer mogu da garantujem da na svetu ne postoje dva ista Minija. U toku proizvodnje od 1959. do 2000. je bilo mnogo modela, ali su šasija i školjka ostajale gotovo iste i svako pravi svoju kreaciju. Moj Mini je na primer 1979. godište i originalno je 1100, ali su branici iz serije od 1969. do 1973, felne su iz 1972, glava mu je iz 1983, ali to sve paše… Mini ti služi da iskažeš sebe. Što je luđi Mini, to je luđi i vlasnik!“ proveo nas je Igor kroz crte karaktera svoje Pomorandže. Ekipa Studija 7 zaslužna je za krovnu grafiku — pomorandžu na točkovima: „Kada sam ga uzeo, bio je pakleno rđav i onda je Aleksandar došao na ideju da na krovu nacrta Paklenu Pomorandžu. Tako je auto dobio svoje ime“. Iz zahvalnosti i poštovanja prema kreaciji koja je njegov Mini učinila prepoznatljivim gde god da se pojavi, Igor je na belim trkačkim krugovima ostavio baš britvu-sedmicu. Zadnja maglenka takođe je deo trkačkog nasleđa Cooper S Minija, a jedan je od mnogih teško nabavljenih delova. Nekad se oni pronađu na buvljaku, nekad kod poznanika. Nekada se naručeni delove se zagube, pa ipak stignu, a nekad ne stignu uopšte: „Oko delova je non-stop neka akrobacija. Nijedan nikad nije stigao direktno poštom, uvek se snalazimo preko Slovenije. Za rođendan, supruga je krišom kontaktirala jednog druga preko kog je htela da mi kupi ukrasni poklopac za rezervoar, takozvani Aston cap. To je kasnilo, i kasnilo… Došao je i rođendan. Da bi amortizovala što ga još nema, odštampala je deo i stavila ga u kovertu. Uz najlepše želje, napisala je da on uskoro stiže i ja sam se skroz raspilavio, suze su mi krenule na oči…Čep na kraju nikad nije stigao i posle sam naručio novi; i danas se zezamo na tu temu!“

Dok je Igor nad otvorenom haubom tražio uzrok sitnog kvara koji ga je zaskočio u krugu šećerane, od Andrije smo čuli priču o jednom filmu o Minijima koji idu brže od tatinog, imaju prugice i voze čak i niz stepenice. Osvrćući se na kvar koji je brzo sredio Igor nam je ispričao još jednu anegdotu: „Imao sam problem sa karburatorom i Mini je dosta preskakao. U jednom trenutku, motor je dobio puno goriva i kad smo se obojica zalepili za sedišta, Andrija je vikao: ‘Tata, pa naš auto ima nitro!’ Mini je bio izlečen, a tata Igor i Andrija krenuli na još jedan krug po gradu, spremni za nove zajedničke avanture.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević