Šarm stare beogradske šećerane uparen sa Igorovom britanskom ikonom naveo nas je da dublje istražimo ovaj zaboravljeni industrijski pogon i pred ciglu i na kaldrmu izvedemo još jedan automobil koji je obeležio ostrvsku automobilsku industriju. Jaka svetla sekla su visoko šiblje iza kog se promolio jarkožuti Spitfire 1500. U pilotskoj jakni i sivim rukavicama od prevrnute kože, za njegovim volanom bio je Peđa.

„Dok sam još išao u školu, stalno sam kod Gospodarske mehane iz tramvaja viđao jedan zeleni Spitfire. Iskreno, tada nisam znao šta je to, ali mi je imao prelepu liniju. Kasnije sam saznao da ga je dizajnirao Italijan, Đovani Mikeloti, i da je nazvan Spitfire u slavu čuvenog aviona iz Drugog svetskog rata.“, otkrio nam je Peđa svoja rana automobilska sećanja. „Iako sam prvenstveno želeo Porsche 356, Triumph mi je ušao u uži izbor. Na kraju, kupio sam auto od čoveka koji ga je dobio od svog oca kao poklon za diplomski rad. Auto je bio sajamski eksponat i ove godine se na sajmu automobila vratio tamo gde je počeo svoj život na ovim prostorima. Položaj sedenja u Spitfireu je vrlo nezgodan, a njegov prvi vlasnik je imao previše automobila i bio je u godinama kada mu je već bilo teško da sedne u njega.“ Od 2007. godine, automobil se nalazi kod Peđe, a da bi ga kupio, bez razmišljanja i žaljenja je podigao kredit jer se prodaja običnog, svakodnevnog automobila neplanirano odužila. „Spitfire je bio u solidnom stanju, ali sam odmah uradio neke intervencije“ priznao nam je Peđa, „na rubovima sajtni i na koševima se pojavila rđa. U to vreme, još se nisam razumeo u sisteme zaštite i proceduru farbanja, pa sam dao automobil najpovoljnijem limaru, tako da je posle par godina sve moralo da se radi ponovo.“

U periodu između radova, Peđa je vozio Spitfire kada god je vreme to dozvoljavalo i u njemu je obišao mnoga okupljanja u regionu: „Bio je to viđen auto. Subotica, Novi Sad, Beograd, Zrenjanin, bio sam i na velikom skupu u Banja Luci. Pošto mu nije bila potrebna potpuna restauracija, prošle godine sam odlučio da ga ponovo osvežim. Očistio sam rđu, izabrao boju i promenio enterijer jer ga majstor pri farbanju nije zaštitio, a nisam želeo da se igram razređivačem. Originalno, on je bio u vinilu, ali je pretapaciran u kožu. Sam sam rasklopio ceo auto i da nije bilo foto aparata i sveske, ne znam da li bih ga vratio nazad.“ uz smeh je pričao, „U martu prošle godine sam počeo sa rasklapanjem. Sve delove koje nisam mogao da repariram, poliram ili servisiram ovde sam naručivao iz Britanije, od firme Rimmer Bros koji su najpovoljniji dobavljači iz Evrope.“ Od kada su radovi završeni, Peđa je promenio ritam vožnje — sada se vozi sezonski, od proleća do jeseni, dok ostatak godine provodi u garaži. Za sve ove godine, nije ga nijednom ostavio na putu, a to Peđa pre svega pripisuje redovnoj brizi: „Ljudi se u principu žale na Engleze, ali to je ipak automobil koji stalno mora da se proverava, u koji ne možeš da samo sedneš i ideš. Svaki put kada krećem u vožnju proveravam ulje u motoru, kvačilu i kočnicama, čak i koliko je tečnosti u hladnjaku.“

Detalji su ono što svaki automobil čini neponovljivim, a Peđa je za njih imao veoma dobro oko. Iako to možda nije dozvoljeno, pored zadnje tablice, uokvirena u hrom, nalazi se vinjeta Velike Britanije. Moto-Lita volan je nezaobilazni aksesoar na svim britanskim automobilima, a Peđa je zbog njega lakirao i kontrolnu tablu od tikovine, kojoj je dodao i centralnu konzolu po uzoru na Jaguar E-Type. Na suvozačevoj strani nalazi se lampica za čitanje mape, dodatna fabrička oprema, ali suptilnim i uspešnim izmenama tu nije bio kraj: „Ventilator je sjajna stvar — osim što je lep, dosta pomaže na semaforima gde je stvarno potreban. Znak originalno nije imao, ali sam ga dodao, a na farove sam stavio zaštite za stakla jer je auto nizak i postoji šansa da ih kamenčići razbiju. Maglenke su italijanske, Ferrarijeve, a i ručicu menjača sam pravio po uzoru na njih.“ Diskretni hromirani centralni čepovi originalno su sa bratskog Triumpha GT6 i uz hromirane prstenove ističu njegove čelične točkove: „Felne sam odlučio da plastificiram, ali sam uz osnovnu uradio i bezbojnu plastifikaciju. Za njega sam nabavio i žičane felne, sada ih polako pripremam.“

Reakcije na žuti kabriolet nikada ne izostaju, a Peđa uvek izdvaja decu i njihovo neskriveno oduševljavanje. Odrasli često postavljaju pitanja, a jednom prilikom, Peđa se zbog svog automobila našao i u poteri: „Jednom su me policajci jurili, i to marica. Svirali su mi da stanem i već sam počeo da se spuštam u sedištu, kad me je jedan od njih pitao: ‘Je li, a koji ti je to auto, je l’ to Porsche možda?’ Ljudi uglavnom nisu čuli za Triumph, ali kada čuju šta je auto, odmah ga povezuju sa motociklima.“ Oblaci su polako počeli da se nadvijaju nad nama, a kako je Peđa optimistično ostavio krov u garaži, bilo je vreme da se rastajemo. Po kaldrmi ispresecanoj zaboravljenim šinama, poletanje je počelo i uz glasnu riku, Spitfire se brzo izgubio iz vidika i upustio u trku sa oblacima koju je srećom dobio.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević