Zemaljski Rover Mini

1996-rover-mini-1300-marko-beograd-cover

Osim automobila, kao decu su nas većinu fascinirala i druga sredstva koja su nam omogućavala kretanje kakvo ne bismo postigli sopstvenim nogama. Vozovi, brodovi, podmornice, svemirske letelice i druga fascinantna mašinerija zaokupljala je naše radoznale umove i kratku pažnju, a neke od tih opsesija traju kroz ceo život. Uz Minije, Markova dečija strast bio je put u svemir, te je između dva Rovera sa malim točkovima izabrao onaj zemaljski – Rover Mini iz 1996. godine.

“Od kad znam za sebe i znam za automobile, znao sam i za Minija. Sećam se da mi je bilo fascinantno da prolazim u nekom malom automobilu na pedale, i vidim da sam u istoj ravni sa Minijem. Uvek su bili u simpatičnoj boji sa drugom bojom krova, i tako je sve nastalo. Posle je došao Mister Bin, pa Majkl Kejn, a onda i sve drugo što treba.“ počeo je Marko o ljubavi koja traje od kraja osamdesetih godina. Zanimanje se u punom intenzitetu vratilo tek 2010. godine, kada je Marko skapirao da je sada već došlo vreme kada može i mora da ga kupi: “Guglajući, skapirao sam da postoji i Mini Klub Srbije. Tada sam tražio Minija, pa nisam tražio Minija. Pa je imao neki da se kupi, a ja nisam imao love, a kada sam imao, nije ih bilo. To je sve trajalo dve-tri godine, a ja sam polako shvatao da klub ide na skupove koji su meni bili jako interesantni. Bio je tu Muđelo u Italiji, pa IMM u Mađarskoj, Crna Gora, Hrvatska… Tada sam malo dodao gas jer nisam želeo da sve to propuštam.” U svom trećem pohodu na Minija, Marko se naoružao sredstvima, ali i dalje nije znao šta tačno kupuje. Nekoliko Minija je preskočio, a zatim u arhivi forumskih oglasa naišao na jedan tamnozeleni Rover Mini 1.3i: “U tom trenutku, oglas je bio star tri godine. Poslao sam joj mail u kom sam tražio da mi pošalje makar kod koga je prodat, jer sam bio ubeđen da je posle tri godine otišao dalje.” Odgovor na molbu bio je još bolji, jer se Mini i dalje prodavao. Cena je bila još malo iznad Markovih mogućnosti, pa je kupovina bila odložena na još nekoliko meseci. U tom periodu, njegova vlasnica se dvoumila oko prodaje, a kada je konačno došao trenutak, sam čin bio je dosta dirljiv i na ivici suza.

“Nisam seo u Minija dok nije došao taj dan, tako da nisam znao kakav je doživljaj, a nisam znao ni šta kupujem. Mislio sam da je mlađi Mini bolji, jer se ne kvari i tako dalje.” prisećao se Marko njegove prekretnice, dodavši da je ispod Minija u trenutku kupovine bila ogromna bara “Tek kasnije sam skapirao da ta bara nije bila od vode, već od ulja. Bio je opaljen sa prednje strane i falila mu je jedna rozetna. Takav, odavao mi je utisak kučeta lutalice koje vapi da mu pomogneš. Sveukupno sam bio potpuno zbunjen jer mi se auto jako svideo iako sam znao da štošta na njemu ne štima.” U probnoj vožnji, Marko je sa propalog suvozačkog sedišta vlasnicu pitao samo jedno — da li diže temperaturu: “Ona je odgovorila sa ne. Par dana kasnije, ispostavilo se da me nije slagala jer kazaljka zapravo nije ni radila.” U narednim danima, Marko se brzo upoznao sa još njegovih mana. Uz to što je trošio ulja koliko i benzina, nikakve lampice nisu radile, a pošto je bio udaran i pozadi, šasija je bila kriva i točkovi su stajali nakrivo. Od četiri maglenke, radila je samo jedna, dok su dve bile polomljene, a pošto je bio udaren, uvek je imao tužno lice sa branikom spuštenim na dole: “Nisam ga još promenio, a ni neću, jer me danas tako podseća na tog starog Minija.” Ipak, Marko je svog Minija svakodnevno vozio takvog kakav je, a na restauraciju se odlučio tek kada je na putu u Hrvatskoj otkazao termodavač.

Kroz proces restauracije, Marko je želeo da nauči sve o Miniju, znajući da će to biti jedna avantura puna neočekivanih obrta koja će na kraju ostaviti jedan pozitivan efekat na njega. Nakon četiri godine euforije, frustracije, napamet naučenih šifara sa sajta Mini Spares i svakodnevnog druženja sa poštarom, Mini je ponovo zasijao. Odluka da promeni boju došla je iz želje da napravi svoj Mini jedinstvenim: “U folderu na računaru sam imao petnaestak različitih automobila sa raznoraznim bojama. Svakih petnaestak dana sam izbacivao po jednu, a kada sam došao na pet, konsultovao sam drugare iz kluba. Oni su odstranili dve, a kada sam došao na tri, pitao sam Miloša i složili smo se da će to biti ta boja. Ona je inače sa Camara SS iz sedamdesetih godina. Kad je Mini ofarban, uputio sam se sa ekipom iz Mini Kluba i bio sam blago razočaran. Video sam ga pod neonkama i izgledao je kao senf. Pod direktnim suncem, bilo je malo bolje, ali tek kada je dan još odmakao, dobio je tu čokoladnu notu koja mi se najviše svidela.” Beli kontrastni krov zamenjen je crnim, dok su njegove stare Minilite felne samo plastificirane. Za sada, plan je da one ostanu na mestu, ali Marko razmišlja o promeni, bilo sa 10 ili 12 inča. Drugi detalji koji čine Markov Mini njegovim i jedinstvenim su svemirski: “Ti detalji su usko vezani za svemir i moje verovanje da tamo nešto postoji. Vanzemaljci i svemir su me uvek fascinirali i zato sam se odlučio za tu temu” Tako, druge vozače sa zadnje police posmatra kaciga Darth Vadera, dok je beogradski umetnik Fat Kid Beny suncobrane prošarao svemirskim brodovima, zvezdama i planetama. Ovozemaljsku dekoraciju čine jedna od poslednjih boca starog Rubinovog Vinjaka, veza sa Markovom profesijom barmena, žuta Marchal maglenka sa prepoznatljivom mačijom glavom, crvena zadnja maglenka i Concept Studio kožni čuvar čepa rezervoara. Originalni volan i ručica menjača zamenjeni su Moto-Lita klasicima, a i muzika je dobila diskretno unapređenje. Kako je Marko istakao, prva vožnja je bila fascinantno iskustvo: “Bilo bi je neverovatno da sve radi i ništa ne zvecka — sada je potpuno drugi auto! Potpuno sam zaboravio da ga vozim, što se u početku videlo po nekim krivinama i naglim kočenjima.”

Sveže restauriran i u novom zlatnom runu, Markov Mini sada ponovo juri beogradskim ulicama, ali i putevima Srbije. Kroz svaki novi kilometar, Marko se sa njim ponovo upoznaje, vozeći novim i poznatim turama širom zemlje. Njihovo ponovno upoznavanje ostavlja sve frustracije daleko u prošlosti, i za Minija Marko ima samo jedan plan: “Hoću da se što više vozi, da idem sa klubom na razna dešavanja u Srbiji i regionu, jer on nije napravljen da bude Mini u garaži. On ostaje do kraja sa mnom i jedva čekam sneg!”

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar