Kada je jedan američki novinar pitao Henrija Forda koji automobil smatra trenutno najboljim na svetu, Ford mu je odgovorio: „Bilo koji, samo da je nov“. Ovu rečenicu je redovno ponavljao stari prijatelj, gospodin Đorđe Ćorić, mašinski genije i saradnik nekolicine svetskih brendova, između ostalog i Forda koji je u nekoliko navrata pokušao da ga pridobije. Njegova anegdota o Henriju Fordu savršeno se uklapala u stav mnogih generacija toga doba i decenija unazad. Ljudi koji su odvajali poslednji dinar ili trenutak slobodnog vremena da bi osposobili svoje popularne „krševe“ i krenuli u dalju potragu za delovima. Estetika nije bila na prvom mestu, funkcionalnost vozila jeste. Automobil služi da nas preveze od tačke A, do tačke B, što je sigurnije moguće. Bez mnogo filozofije, dodatnih obrazlaganja i priče, to je bila redovna uzrečica okoline u kojoj sam odrastao i nešto što mi je od malena definisalo stav prema prevoznim sredstvima bilo koje vrste.

Gledajući oca i prijatelje koji su u tom periodu prolazili kroz našu kuću ili vikendicu, postajalo mi je jasno zašto je jedna široka i interesantna tema svedena na jedan tako običan zaključak. Bile su to godine krize, ništa manje ili veće  od onih koje su prošle ili onih koje će tek uslediti. Automobili su u krugu prijatelja oduvek bili poluluksuz, majstorisalo se gde god je to bilo moguće ili neophodno, ponekad i razmontiravanjem automobilskih delova na podu garsonjere na Voždovcu. Auto otpadi po Jugoslaviji i okolnim državama bili su odredišta na koje se išlo sa posebnim žarom. Uvek se činilo da je nabavka rezervnih delova samo jedna sporedna stavka, dobra ukoliko se precrta, manje vredna pomena ukoliko se ništa ne pronađe. Bilo je vremena, dovoljno adresa i dojava gde potraga može da se nastavi.  Na jednom od takvih otpada zaživeo je prvi automobil koga se sećam — Reno 12. Velemajstorski zavarene polovine dva Renoa koji su bili oštećeni u sudarima, jedan spreda a drugi od pozadi, bile su delo našeg pokojnog prijatelja koji je svoje umeće često stavljao u službu vojske. Bespotrebno je govoriti kako su nas automobili toga doba verno služili. Reno 12 podigao je vikendicu i služio mnogo godina iza toga. Dim Sarajevske Drine, miris vrućeg zemunskog hleba, ostaci šuta od cigala i dasaka koje je neumorno prenosio od Beograda do belegiške vikendice jesu neka od najdražih sećanja na detinjstvo. Kako je došlo vreme da se automobil zameni za nešto bolju priliku, prelazili smo sa Forda Taunusa, na Pežo 505, Reno 16, ponovo Taunusa, i tako sve do proleća 2008. kada nas je iz jedne garaže pogledao crveni Pežo 305.

Porodični prijatelj koji je uz nasleđenu imovinu dobio i Tristapeticu, već je bio obezbeđen što se automobila tiče, te je sudbinu crvenog Pežoa prepustio mom ocu koji je imao zadatak da ga pokrene posle desetak godina čekanja u mraku. Pripadao je vojnom generalu koji ga je, kako to samo vojna lica umeju, čuvao i održavao najbolje što je mogao. Više u garaži nego na putu, što je za nas bila povoljna okolnost. Dobili smo auto koji je od momenta kada ga je general kupio 1979. proveo čitav svoj vek u garaži. Prvi model, 1300 kubnih centimetara, do tog trenutka prešao je nešto ispod 60.000 kilometara. Branislav je pozvao svog prijatelja, majstora i taksistu Buru, i sa svega nekoliko alatki uputili su se u garažu u pokušaju da ga pokrenu i zaključe stanje u kome je novopečeni oldtajmer bio. Izuzev nekoliko dotrajalih delova i minimalnog ulaganja, motor je bio u sjajnom stanju, limarija takođe. Nije prošlo dugo, zlatni Ford Taunus završio je u rukama taksiste, a crveni Pežo ponosno zauzeo njegovo parking mesto nastavljajući tradiciju najstarijeg automobila u ulici.

Pomenuti stav sa početka, o automobilima kao pojavi i potrebi, nosio sam u podsvesti jako dugo. Nisam automobil smatrao toliko bitnim, gledajući majstorisanja oko njega čitav život — više kao dodatnu obavezu i opterećenje obavezno skromnog budžeta. Slabo sam putovao, a i kada jesam, uvek je u društvu bilo dovoljno prevoznih sredstava, odnosno prostora za sve nas. Igrom slučaja, upravo tih godina upoznao sam osobu zbog koje ću usled veće razdaljine odlučiti da uplatim časove vožnje te položim sve iz prvog pokušaja. Prelazak sa školskog, utegnutog Punta 1.9 JTD uvezenog iz Italije, na naš Pežo 305 bilo je vatreno krštenje. Istog popodneva kada sam podigao vozačku dozvolu, počela je moja avantura sa automobilom koji je nekolicinu godina stariji od mene. To je negde bila i osnova odnosa prema njemu. U tom periodu verovao sam mu više nego sebi, i odnosio se s poštovanjem prema godinama, kvalitetu i kilometraži koju je tako dobro nosio.

Na početku svoje druge mladosti uveliko je služio za svakodnevne potrebe. Trebalo je ponovo majstorisati oko kuće, prevoziti nameštaj, materijale i alate. Znanje o automobilima bilo mi je (mnogi bi rekli, i ostalo) vrlo skromno. Vozim uglavnom vikendom  i retko kada radnim danima. Kao priučenom vozaču koji tek otkriva nove granice, ubrzo se pojavila očekivana potreba da se prilika iskoristi. Da se višegodišnja svakodnevica okružena betonom i blokovima zameni za nešto prijatnije. Nešto čemu se dugi niz godina težilo, a to je povratak u prirodu, na neka manje dostupna, manje naseljena i uglavnom ruralna mesta po Srbiji.

Pežo je od trenutka kada je napustio garažu bio na sezonskim ili vikend-putovanjima, tako je i danas. Put do mora, pod punom opremom, sa gumenim čamcem i više ljudi u njemu doživljaji su za sebe. Brodske luke prepune jahti i limuzina, između kojih proviruje stameni francuz sa kicoškim farovima i nešto mlađim „Sport“ gumenjakom na krovu, jedna je od atrakcija za ljude koji redovno prilaze i postavljaju svakakva pitanja. Neka vidljivo prepletena emocijom i setom za nekim drugim vremenom, druga obavijena prostom radoznalošću i čuđenjem. Sloboda koju mi je prvi automobil pružio, osećaj je koji retko ko od nas zaboravlja. Poseduje klasičnu francusku crtu u svom karakteru koji sam godinama upoznavao. Ona postaje vidljiva uglavnom na ekstremnim temperaturama i u vrlo nepovoljnim uslovima, i tu nisam mogao ništa da mu zamerim. U oldtajmeru sam naučio da slušam motor, prepoznam zvuk koji dopire do mene, ili da pod prstima i nogama osetim problem koji vremešnom saputniku počinje da zadaje muke. To je osećaj koji mi iskreno nedostaje kada se nađem u novom vozilu. Nikada me nije ostavio na cedilu ili ograničio u planiranoj avanturi. Obišao je gotovo sve veće planine u Srbiji, od najgorih mećava i leda do savršenih letnjih dana, reke i jezera. Svaki za mene bitan događaj, od Kopaonika do EXITa. Redovno pretovaren preko granice razuma, sve ove godine mene i bliske prijatelje vodi kroz neke nove krajeve i upoznaje sa nekim novim putevima za koje sam naknadno shvatao koliko su mi nedostajali.

Sposobnosti novijih automobila nešto je što apsolutno poštujem i cenim, i nisam od onih koji će manje ili više objektivno da navode prednosti novog u odnosu na staro ili obrnuto. Bitno je ono kako se mi postavimo u svakoj od tih avantura, kako joj pristupamo i na kraju, šta će nam od tih putovanja ostati u doživotnom sećanju. Ono što nas čeka u narednom periodu je jedna sveobuhvatnija reparacija, značilo to i put do Francuske po rezervne delove koje je ovde teško pronaći. Čeka nas treća mladost za koju sam siguran da će je dočekati. Rekao mi je da hoće.

Autor teksta: Luka Krivokuća
Autor fotografija: Luka Krivokuća