U danu koji je prethodio poslednjem velikom ovogodišnjem skupu oldtajmera u Beogradu, parking hotela Srbija ugostio je nekolicinu automobila koji su za taj skup pristigli iz okolnih zemalja. U perfektnom stanju i oblih linija koje su delovale još izraženije zahvaljujući zracima sunca koje se polagano spuštalo ka kompletnom zalasku, jedan od pristiglih automobila nas je naterao je da mu priđemo bez oklevanja. Iako ga nismo viđali ranije, brzo je postalo jasno da se radi o luksuznom klasiku s početka pedesetih godina prošlog veka, Opelovom izumrlom modelu Kapitän.  Iskoristili smo nekih pola sata vremena da ga osmotrimo iz svih uglova koji su nam bili dostupni na zgusnostom parkingu, ali s obzirom da na vlasnika nismo naišli, nismo bili sigurni da li ćemo ga videti i sledećeg popodneva.

Čim smo pristigli na lokaciju rezervisanu za izlaganje klasika na dva, tri i četiri točka, naše jučerašnje strepnje su nestale. Da ste se kao turista koji se po prvi put nalazi u Beogradu našli upravo tu, na granici između skupštine grada Beograda i skupštine republike Srbije, prva stvar koja bi vam izmamila pogled je 4,7 metara dugačak Kapitän, parkiran na trotoaru ispred srpskog parlamenta.

Sada smo nesmetano mogli da mu priđemo sa svih strana i da sledećih sat vremena do početka skupa, Aca i ja iskoristimo da ga ovekovečimo digitalnom fotografijom. Đorđe je za to vreme razgovarao sa starijim gospodinom za kojeg sam neposredno kasnije saznao da je ponosni vlasnik predmetnog automobila, tačnije treće generacije Kapitäna, koji je faktički bio samo vizuelno osveženi naslednik prethodnog modela.

Radoš Cvijović iz Podgorice, tek nekih desetak godina stariji od automobila s kojim se auto-vozom dovezao u Beograd, kupio je ovaj primerak u Kragujevcu za 5000 evra, pa tako nismo previše upoznati sa prethodnim delom istorije ovog automobila. Iako penzioner, nije obustavio auto-limarski zanat kojim se bavio i ranije, pa je svoje penzionerske dane iskoristio da poradi na restauraciji ove generacije Kapitäna koji je od 1951. do 1953. godine proizveden u 48.562 primerka.

Iako je zagazio u osmu deceniju života, gospodin Cvijović je istrajao da restauraciju dovede do perfekcije, vodivši pritom računa o svakom detalju, kako spolja, tako i na enterijeru. Većinu delova je radio sam, pa tako za primer navodi da mu je za samo dve maske prednjih farova, trebalo nedelju dana intezivnog posla. Za sve što nije mogao da izvede u sopstvenoj manufakturi, pronalazio je spoljne saradnike koji će dovršiti započeto. Tako je na primer, delove kojima je bilo potrebno hromiranje, a kojih ovaj Opel ima u izobilju, Radoš slao u Srbiju.

Gospodina Cvijovića smo poznavali tek nepunih sat vremena, ali smo za to kratko vreme, kroz njegovu priču i delo koje se nalazilo pred nama, shvatili da se radi o pravoj staroj gardi, poštenom i vrednom čoveku koji voli svoj posao i uživa u njemu. Kada nakon toga saznate tužnu činjenicu da je zbog godina prinuđen da automobil proda, jer sve ređe odlazi i na skupove, možemo samo da mu se zahvalimo što je svratio do Beograda i pružio nam priliku da uživamo u automobilu koji će nadamo se, otići u prave ruke kada pronađe kupca.

Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autor fotografija: Miloš Nikodijević