Predrasude koje vladaju o ženama u saobraćaju još su izraženije kada su u pitanju ljubav i poklonjena pažnja jednom neobičnom i sasvim posebnom automobilu, bio on pažljivo modifikovani ulični ratnik, trkač ili oldtajmer. Ipak, Maša svojim znanjem i entuzijazmom u potpunosti razbija sve automobilske zablude: „Deda je više od trideset godina imao Moskviča i uz njega je krenulo moje interesovanje za kola. Kao mala sam se uvek motala okolo dok je on radio na njemu. Kasnije smo jedva naterali dedu da ga proda jer zbog lošeg vida više nije mogao da vozi. I danas mi je žao tog Moskviča, bio je zaista odličan. Iskreno, ne poznajem mnogo devojaka koje su spremne da rade na svom automobilu.“ Sa Mašom je došao Danilo, njen dečko i pomoćnik u radovima čiji smo početak uspeli da odložimo na samo još jedan dan, dovoljan da Mini iskoristi sunce pre nego što bude rasklopljen i spremljen za limarske radove koji su ga čekali još od same kupovine.

Ljubav prema Britancima Maša je nasledila od oca čiji je Triumph Spitfire davno krstario beogradskim ulicama, pa je potraga za Minijem bila samo prirodni nastavak jedne velike porodične automobilske ljubavi: „Oduvek sam želela Minija i prvo sam tražila njega. U jednom trenutku, pojavio se i Fiat 127 prve serije, ali sam tada bila bez garaže i nisam ga uzela.“ Čim je došla do garažnog mesta, Maša se vratila potrazi i ubrzo se pojavio jedan Mini 850 kom nije odolela. „Bio je jako zapušten i sav prašnjav, nije se vozio nekoliko godina.“ ukratko nam je opisala stanje u kom ga je našla i koje je vrlo brzo osvežila.

Korozija ga je već tada nagrizala, a umesto originalnih rozetni farova, na njemu su se nalazio hrom sa TAM kamiona. Prvi od dva vlasnika za koje Maša zna, doktor iz Niša, prilično krupan čovek, u Minija je stavio kožna sportska sedišta i zadnju klupu iz Toyote Corolle. Za šest meseci koliko se nalazi kod Maše, on je uz mehaničke popravke dobio novo, ručno šiveno nebo, sređeni su mu kontrolna tabla i pojedini sitni detalji i ofarbane felne. Ipak, sve su to sitnice u odnosu na ono što ga čeka ove zime.

„Mi sve radimo zajedno“ reče uz osmeh Danilo, i sam okružen automobilima od ranog detinjstva. Već sutradan, Mini se susreo sa brusilicom. Sajtne i novi vezni lim su spremni, a stanje ispod farbe bolje nego što je očekivano. Tokom zime, Minija čeka povratak na fabričke mere, kada će konačno biti vraćeni tepisi i zamenjena prednja maska, detalji koji su Maši mnogo više nego nama smetali tokom druženja.

Verujemo da će Lancia Y koju Maša svakodnevno vozi na proleće ustupiti mesto Miniju kao novom životnom saputniku. Mašin Mini nije samo prevozno sredstvo, već ispunjenje dugogodišnje želje i automobil kog će svojim rukama, zajedno sa dragom osobom obnoviti i time mu rezervisati mesto ne samo u svojoj garaži, već i u srcu. Sa prvim zracima prolećnog sunca, Mašu i Danila ćemo videti opet, a Mini će, verujemo, sijati u punom sjaju!

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević i Maša Luburić