„On nije mnogo voleo da priča o svom radu u javnosti.“ bila je jedna od prvih stvari koju nam je Saša rekao o svom ocu Saitu, vrsnom restauratoru čiji je rad uvek govorio više od reči. „Ipak“, nastavio je, „želim da što više ljudi sazna o njemu, o svemu onome što je radio i želim da se njegovo ime i njegov rad ne izgube. Hajde, idemo da vam pokažem mesto gde je sve počelo!“ Zajedno sa Sašom, napustili smo halu u kojoj se nalazi čuveni i dugo godina restaurirani Audijev kamionet iz 1910. godine, ali i jedna Karmann Buba na kojoj su radnici marljivo radili za vreme naše posete.

Na samo nekoliko stotina metara od garaže, nalazila se mala majstorska radionica rebrastih zidova, jedna od retkih samostalnih u ono vreme. „Sistem tada nije mnogima dozvoljavao da imaju svoj samostalni posao, ali je moj otac to uspeo. U to vreme, on je kupovao Mercedese sa carinskih placeva. Malo ljudi je znalo da su oni bili jeftiniji od novog Stojadina, a poreznicima se to nije dopadalo. Zbog toga je odustao od njih i nije ih vozio godinama“, objasnio nam je Saša početke Saitovog rada na automobilima. Rođen 10. februara 1941. godine u selu Godijevu kod Bijelog Polja, Sait je u užasima Drugog svetskog rata sa samo tri godine izgubio oca. Prepušten samom sebi, još kao dečak je počeo da radi kao moler, a posle vojne obuke u Gornjem Milanovcu, završio mehaničarski zanat i ostao u gradu , gde se zaposlio u preduzeću Graditelj. Tokom 1963. godine, došao je u Beograd i u njemu upoznao suprugu Ružicu. Jedno vreme, gospodin Hadžić je proveo u taksiranju ispred zgrade Politike, a potom se zaposlio u Brodoimpeksu, kao šef servisa vanbrodskih motora na Adi Ciganliji. Prvog maja 1981. godine, Sait je otvorio ovlašćeni Tomosov servis u kome se danas nalazi prodajni salon kosilica i motornih testera, čiju je proizvodnju porodica Hadžić otpočela 1990. godine.

Saitova kolekcija sadrži i nekoliko dvotočkaša, među kojima mu je najdraži bio NSU Pretis 175, isti kao onaj u kom je iz Crne Gore došao u Beograd. Saša je još kao dečak naučio da ih vozi, čega se seća sa osmehom: „Otac mi je kao malom napravio motocikl koji sam na zaprepašćenje komšija vozio ovuda po kraju. Danas to rade i moji sinovi, samo oni imaju već gotove male motore.“ Motocikl sarajevskog pretisa se nalazio u donjem delu velike garaže za koju je Sait imao još veće planove, da od nje napravi izložbeni prostor i klub. Na gornjem nivou, nalazio se posleratni Mercedesov kamion, kakvog je vozio Sašin deda sa majčine strane, ali i jedno kamper vozilo vidno novijeg datuma sa velikom prikolicom iza sebe. Kamper je godinama bio privremeni smeštaj i vučno vozilo za automobile koji su dolazili u Nemačku ili odlazili iz nje, a kampovanje je Saši ostalo u posebnom sećanju: „Jedne zime smo kampovali na Kopaoniku u poštanskom kombiju koji je bio prerađen u kampera. Imao je nameštaj napravljen po meri, priključke za struju, sve što nam je trebalo. Padao je toliki sneg i smet nas je zatrpao. To je za mene bila avantura, ali je njemu bila velika muka.“

Nedaleko od kampera, pokriven je stajao i Packardov kamion, učesnik Solunskog fronta. Porodicu Hadžić za njega vezuje prijateljstvo sa Packard klubom iz Sjedinjenih Američkih Država, koje im je pomoglo u restauraciji ovog vojnog kamiona. Kao znak zahvalnosti na njihovoj pomoći i poslatom bloku motora, jedan restaurirani Zastavin Fića trenutno plovi ka SAD. Kamion je po nalogu generala Peršinga stigao u Francusku, a potom je sa još devet istih poslat na Solunski front. Prolazak ovih kamiona negde na Solunskom frontu ovekovečen je na fotografiji, ali i na slici koja se danas nalazi u Saitovoj kancelariji. Tokom posete radionici, vremešni osamdesetšestogodišnji američki istoričar koji završava knjigu o velikom ratu nije mogao da sakrije oduševljenje najnovijim brojem magazina Double Clutch. Ne samo što se u njemu nalazi čudesna priča o Saitovom Packardu sa Solunskog fronta, već se radi o i njegovom omiljenom magazinu iz detinjstva koji su Sait i Saša dobili od njihovog prijatelja Davea Lockarda, predsednika Packard Truck kluba iz Pensilvanije.

Krunu raznovrsne kolekcije skrivala su velika klizna vrata u Saitovoj kući, ušuškanoj u šumarku iza radionice. Njeni najveći dragulji su dva Mercedesa W113, još dva Mercedesa 190SL, jedan Jaguar Mark II i jedan Titov automobil, Packard Super 8 Convertible, a radni deo garaže je krio mnoštvo skrivenih detalja — farova, volana, starih radio aparata, znački, ratkapni. „Na jednom skupu na Adi Ciganliji, novinarka je želela da zna nešto više o Packardu, a Sait ju je uputio na mog najstarijeg sina uz reči: ‘Evo, pitajte vlasnika!’ Kada je pitala koliko dugo je automobil kod njega, odgovorio joj je: ‘Pa, od rođenja“, prisetio se Saša jedne od mnogih anegdota.

Vrednost kolekcije gospodina Hadžića pre svega je istorijska. U njoj je sačuvano preko sto godina automobilske istorije i kulture Srbije, ali i nasleđa jedne porodice. Plodovi njegovog rada sežu dalje od samog automobila, jer je svaki primerak koji je napustio njegovu radionicu obogatio čitavu regionalnu oldtajmersku kulturu. Zbog toga, verujemo da gospodin Hadžić i njegovo delo nikada neće biti zaboravljeni.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević
Fotografije iz lične kolekcije ustupio Saša Hadžić