fbpx
Menu & Search

Crveni Moćni Rendžer

Crveni Moćni Rendžer

Iako je naša mala redakcija najviše vezana za Srbiju, to ne sprečava ideju Autoslavije da se različitim putevima širi i van naših radnih stolova. Stanislav nam se tako javio iz Podgorice, odakle je u vidu prednovogodišnje čestitke poslao seriju prelepih noćnih fotografija Renaulta 4 GTL koje potpisuje njegov sugrađanin, automobilski fotograf Stevan Žugić. Umesto najlepših želja na njihovoj zadnjoj strani, Stanislav je podelio priču koju deli i stvara sa ovim francuskim klasikom iz 1988. godine.

Na početku, Stanislav je naglasio da je Renault 4 upravo onaj automobil koji je oduvek želeo i to iz razloga što je bio i verovatno će i ostati najznačajniji automobil u istoriji njegovog omiljenog brenda: „Ono što je Buba ili Fića za ljubitelje Volkswagena odnosno Fiata, to je Četvorka za ljubitelje Renoa. Sa velikim pravom su ga na ovim prostorima zvali Mali Div, a zbog čega, znaće svaki vlasnik ili vlasnikov prijatelj iz mnogobrojnih anegdota.“ Po završetku letnje sezone i posla koji ju je pratio, Stanislav je isplanirao kupovinu novog automobila, a kako na oglasima u tom trenutku nije postojalo ništa iz Renault Sport divizije, okrenuo se jednoj legendi: „Odmah je nastala euforija i kopanje po oglasima, internetu, i traženje svih mogucih informacija. Svakim danom želja je sve više rasla, a ja bivao nestrpljiviji… Posle razočaranja u vidu par prodatih primjeraka iz oglasa, odlučio sam da čekam…“

Nedugo zatim, čekanju je došao kraj i jedan Renault 4 se pojavio potpuno slučajno: „Nije prošlo mnogo kad sam otišao sa roditeljima na selo, kad tamo on, među šljivama kod prvog komšije, Crveni Moćni Rendžer, kako ga zovem i danas“, nastavio je Stanislav, „Matirao, sa sitnim tragovima korozije i po kojim ulubljenjem… Nije me odbio od pomisli da ga kupim jer bio je u dosta dobrom stanju u poredjenju sa nekima kakve sam viđao po ulicama. Rekoh mu MOJ SI! Dogovor je pao sjutra dan, ja sam bio srećan dok sam drzao ključeve a komšija pare. Valjda je i on bio srećan, isprsio sam se fino jer nisam htio da rizikujem odbijanje malim ponudama novca… Ipak se radilo o ostvarenju jednog od snova.“

Odmah po kupovini, posao na Renaultu je počeo. Stanislav ga je ostavio kod limara koji je ispravio sva ulubljenja i sredio koroziju, a zatim je sa prijateljem rastavio ceo automobil. Tada je na njemu sređivano sve, od zamene i reparacije delova, pa sve do farbanja: „Dosta toga je odrađeno detaljno i pedantno, dok je bilo i stvari koje nisu mogle biti ispraćene istom pričom zbog nedostatka boljih uslova i novca. Možda se nekad i skroz obnovi, uradi se detaljnije, bolje, kvalitetnije, samo što bi kao takav više bio za muzej nego za čestu vožnju. Bitno je da je detaljima posvećena velika pažnja, tolika da su pojedini pitali za stvari kao što su patos i kontrolna tabla jesu li novi.“ Među naknadno postavljenim detaljima našao se Blaupunkt kasetofon iz perioda, a kako enterijer takođe ne odstupa od fabričkog izgleda, u kabini su vešto sakrivena četiri zvučnika. Naravno, pravi francuski šmek daju žuti farovi, deblja zadnja tablica pored koje stoji vinjeta sa slovom F, a u planu su još i stare nalepnice za stakla i motorni prostor.

„Za mene R4 predstavlja način i stil zivota, merak u pravom smislu te riječi, uživanje, nešto što neki noviji auto nema, a to je duša.“ zaključio je Stanislav, „Pa čak i neko lupkanje ili škripanje ima svoju čar. Česta su i pitanja o prodaji, dok je lajkovanje iz drugih auta u toku vožnje i na semaforima skoro svakodnevno, a sve to itekako imponuje“, priznao je, dodavši da je njihova priča tek na svom početku, jer je Rendžer stvoren za avanture i uživanje, a ne garaže i parkinge.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Stevan Žugić

1 Comment