Danas kada su moderni klasici sustigli svoje starije kolege na skali obožavanosti ili čak i finansijske vrednosti, shvatamo da ne postoje granice automobilskih snova ni između retkih skupih automobila i onih nešto modernijih i lakše dostupnih. Čak i neki obični automobili iz devedesetih bili su nečiji predmet obožavanja u ranom detinjstvu usled već tada nedostižnih automobila sa postera. Obzirom da se ljubav ne može izmeriti, tako ne možemo nikada reći da neko više voli svoj Ferrari nego neko drugi svoj Fiat Uno. Automobil je materijalna stvar i može se izmeriti samo budžet koji smo spremni ili možemo da izdvojimo, kao i osećaj ličnog ukusa koji mu dodeljujemo pri kupovini, restauraciji ili modifikaciji.

Na ove misli naveo me je Jure iz Slovenije obzirom da njegova priča počinje sa običnim Fiat Unom 45s koji je napravljen 1990. godine i ispod haube krije motor sa 1000 kubika i 45 konja, uparenim sa petostepenim manuelnim menjačem. „U porodicu je stigao sasvim slučajno i na brzinu. Platio sam ga 200 eura pre tri godine. Bio je od prvog vlasnika, auto je prešao 100.000 i kusur kilometara i bio je jako dobra osnova, ali je ceo bio nešto izudaran i ogreban pa sam odlučio da ga ofarbam celog u istu boju koja je jako rijetka.“ započeo je svoju ispovest Jure. Kaže da njegov primerak sa troja vrata ima originalna zatamnjena zelena stakla.

„Kao klinci maštali smo u Uno Turbu i za nas je to bio nedohvatljiv san, pa sam zbog toga i problematičnih sitnica poželeo da ga sredim“. Tako je Jure odmah napravio plan kako će auto izgledati na kraju. Našao je crveni tepih od Turbo mk1 verzije koju mu je poklonio prijatelj iz Srbobrana. Sat je našao u Šapcu, plastični pragovi i branici sa originalnim crvenim lajsnama i maglenke je pronašao kod njega u Sloveniji, a puno nekih drugih sitnica je došlo iz Italije, Hrvatske, Češke, Nemačke, Francuske itd. Auto je prvobitno rastavljen do šrafa, te je jedna od modifikacija urađena odmah u startu, a to je platneni panorama krov sa Renault Twinga obzirom da će auto najviše služiti na Krku gde provodi leto. Motor i menjač su otvarani i napravljena je kompletna revizija, mada zapravo i nema dela na automobilu koje nije novo ili reparirano.

„Ne pusti ni kap ulja i ne ostavlja trag kako smo kod Fiata naviknuti. Auto je od registracije presao oko 7.000 kilometara bez ikakve greške ili kvara“. Iako napominje da je sve osim farbanja njegovih ruku delo, ne želi da zaboravi ni oca Jožeta koji mu je uradio limariju. Sada kada je auto sklopljen, u njemu uživaju svi po redu gde god odu sa njim. Na moru su proveli dvadeset dana i tamo je privlačio pažnju, mnogi su se okretali da ga bolje osmotre ili fotografišu. Iako u njemu već danas uživa, Jure napominje da auto još nije skroz gotov. U potraz je za Unom 1.4 ili 1.5 koji je imao fabričku klimu koju bi poželeo da ubaci u svoj. I naravno najbitnije motor će biti zamenjen da bi ispratio estetiku i spoljne modifikacije ali za tim nema žurbe.

Pored Una koji će postati Turbo, Jure poseduje još dva primerka domaće auto industrije. Tu su Zastava 101 Special iz 1979. godine i Fića ’76 godište. „I za Una sam se odlučio da ostane u porodici iz vrlo jednostavnog razloga. Imam dva sina i ćerku, a moram svakome ostaviti po jedan auto“ završava svoju priču Jure, a nama samo ostaje da se divimo još jednom iskrenom entuzijasti i autu koji ga je inspirisao još u detinjstvu.

Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autor fotografija: Tine Kušar