Već sa prvim taktovima džeza i prizorom figure u BMW-ovom radnom odelu, gospodin Predrag Obradović je učinio da prema njemu osećamo ništa no iskreno divljenje. Naravno, divljenje nije izazvano kolekcijom na kojoj mu mogu pozavideti i veliki muzeji, već pre svega njegovom željom da je nesebično podeli sa svakim pravim zaljubljenikom u automobile. Garaža u Šimanovcima postala je tesna za rastuću zbirku, te se muzej danas nalazi na Novom Beogradu, a od ove godine, koncept svih BMW-ovih velikih kupea na jednom mestu najzad je zaokružen.

„Sve je počelo tako što sam dobio kalendar iz svog BMW V8 kluba na kom su bili svi kupei. Slike sa tog kalendara sada stoje u Šimanovcima. Tada sam zagledao te slike i brojao ‘ovaj imam, ovaj imam, e ovaj nemam’ Tada sam odlučio da ću da napravim kolekciju modela, što je išlo relativno lako za novije primerke.“ Ipak, već deset godina, gospodin Obradović traga za BMW-om 3200CS, automobilom dizajniranim i proizvođenim u Bertoneovim pogonima, a potraga je okončana kada je u garažu stigao prašnjav, ali kompletan primerak: „Problem kod njega je što maloserijski automobili iz sredine šezdesetih godina imaju potpuno zavarene karoserije. One nisu išle u proces potapanja, pa su bile podložne koroziji. Gledao sam desetak primeraka, a dešavalo se da neki nemaju ceo pod.“

Od 603 komada od kojih je samo jedan kabriolet, gospodin Obradović procenjuje da ih je danas sačuvano manje od polovine, a najveći broj je završio u Evropi. Sudbonosni pronalazak jednog od njih počeo je prvim odlaskom na skup kluba čiji je gospodin Obradović član već trideset pet godina: „Možda je tako Bog hteo… U junu sam prvi put otišao na skup, a tamo je red doći svojim autom. To je ipak bilo previše rizično, a sticajem okolnosti, jedan od članova sa kojim sam se sprijateljio je ponudio da idemo njegovim 3200CS.“

U toku trajanja skupa, gospodin Obradović je saznao da su članovi kluba u Štutgartu pronašli čoveka sa čak četiri 3200CS. Automobili su mirovali decenijama, a vlasnik je bio spreman da ih proda samo u kompletu: „Predsednik kluba nije želeo da širi priču, ali su automobili ipak bili prodati jednom velikom predstavništvu u Štutgartu. Kada se skup završio, otišao sam do tog predstavništva da vidim šta se dešava. Jedan je bio prodat, jedan ostao u salonu i imao sam dva da biram.“ Od dva automobila, gospodin Obradović je izabrao onaj prašnjav, ali sa kompletnim enterijeom: „Ponovo sam sazvao komisiju u sastavu Tonija i Volfganga, predsednika kluba, i nakon što sam pustio da prenoćim, odlučio sam da ga rezervišem. Rezonovao sam da ako ga sada ne kupim, verovatno nikad neću.“

Sa tridesetogodišnjom patinom, 3200CS koji je toliko godina izmicao gospodinu Obradoviću konačno je tu. Za sada, njegova leva strana se sija, dok je patina ostala na desnoj, pod uticajem skorašnje restauracije koju je izveo Korado Lopresto, a polako se sprema za mehaničke radove. Plan za njega možda još uvek nije jasno definisan, ali ono što je sigurno je da će on još dugo stajati rame uz rame sa drugim legendama iz Bavarske u jednoj od najinspirativnijih garaža koje smo imali čast da posetimo.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor gornjih fotografija: Aleksandar Savin
Autor donjih fotografija: Nikola Stojanović