Fontana ispred zgrade nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća, poslednja koja je odolevala jeseni u koju smo već duboko zagazili, borila se sa snažnim vetrom od čije su nam se snage oči same zatvarale. Pogledom Klinta Istvuda u “Dobar loš zao”, u daljini smo ugledali dugački crni automobil, potpuno izdvojen iz mase malih, sivih i neuglednih plastičnih igračaka zvučnih imena i nepostojećeg karaktera. Kao nekad davno, dugački Mercedes-Benz skrenuo je put glavnog ulaza u monumentalnu građevinu. Za razliku od prohujalih vremena ovekovečenih Super 8 kamerama, divovski Mercedes W114 Lang zaustavio se tačno pred fontanom. Ovog puta, ovlašćenja njegovog vozača su ze završavala na tom mestu.

Bez odela i kravate, oficirskog čina i službenog oružja, iz Mercedesa je izašao Marko. Istina, dugačke Minike su se vozile i kao hotelski automobili, ali je pred nama stajalo nekadašnje prevozno sredstvo državnih službenika: “Pre nego što je došao u posed jedne državne firme, ovaj Mercedes je bio vozilo Savezne skupštine. Od njih je kupljen na aukciji 1993. godine, sa kvarom na automatskom menjaču. Kupili smo ga bez planova, kao ljubimca, i nikad ga nismo vozili svakodnevno.” rekao nam je Marko, čiji je otac postao prvi pravi vlasnik ovog automobila. Okruženi srpskim zastavama, u duhu istorije, odlučili smo da na koplje na krilu okačimo plavo-belo-crvenu, sa velikom petokrakom. Zastave su se nemirno vijorile, a vetar nam je naprasno postao saveznik.

Čim je stigao u porodicu, na Mercedesu se radilo — rđa je probijala na lajsnama, te su limarski radovi i ponovno farbanje bili neminovni, a menjač je zamenjen novim i originalnim, naručenim iz Štutgarta. Ipak, mehanički, veliki deo automobila je ostao u izvornom stanju: “U saobraćajnoj mu je navedena 1980. tako da je najverovatnije tada stigao u zemlju. Pretpostavljam da mu je klima ugrađena tada, a svi ostali delovi na sebi imaju utisnutu 1973, pravu godinu proizvodnje. Prva registracija je bila BG 02-03.” Enterijer je morao da bude pretapaciran, ali su prepoznatljivi detalji ostali u njemu. “Becker Grand Prix radio ima automatsko traženje stanica. Ceo sklop je mehanički i vrlo kompleksan. Takođe, ovaj automobil je proizveden u vreme kada su svi pušili, tako da ima pepeljare na svakom ćošku, za sva tri reda sedišta.” proveo nas je Marko kroz neke specifičnosti svog automobila, među kojima su i fabričke felne od petnaest inča, veoma retke za ono doba.

Veliki, srebrni Mercedes-Benz ML zastao je pred nama. Zamračena staklo se spustilo, a iza njega su stajala dva lica. Dečije, nezainteresovano i starije, oduševljeno. “Je l’ Titov?” upitao je vozač. Iako razočaran odgovorom, zagledao je automobil još neko vreme, a onda je odjezdio u svojoj drumskoj krstarici. “Auto nikad više pažnje nije privlačio nego sada” osvrnuo se Marko na upravo završen kratak razgovor. Tu pažnju su Marko i njegov otac iskoristili ustupljivanjem svog vremena i automobila, pod strogim pravilima ponašanja. Dugačka Minika privukla je pažnju i dežurnom policajcu koji nas je ljubazno, sa dozom poštovanja, divljenja i radoznalosti zamolio da napustimo plato. Od situacije smo iskoristili najbolje; ubrzo smo na Markov poziv krstarili širokim novobeogradskim bulevarima.

Pogledi uprti na preko pet metara crnog Mercedesa sa zastavom države koja živi samo u sećanjima potvrđivali su Markove reči. Udobna plovidba Novim Beogradom nije mogla proći bez testa kikdauna uparenog sa rednim M180 šestakom zapremine 2,3l. Tek nešto više od hiljadu ovih posebnih automobila napustilo je Mercedesova postrojenja, a mi smo, udobno zavaljeni, tog dana u jednom od njih proživljavali istoriju Jugoslavije čiji je Mercedes neraskidiv deo. Utisak koji je Markov automobil ostavljao bio je zaista poseban, te ne čudi što je, baš kao Partija, Mercedes-Benz u Jugoslaviji bio automobil bez prave opozicije.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević i Mihailo Kečenović