Svako okupljanje Minista, bilo ono Minijada ili neformalno druženje, navelo nas je na zaključak da je upravo ljubav prema Miniju najlakše preneti na sledeću generaciju. Kao potpuno ravnopravni učesnici, na zadnjim sedištima su se vozili se omladinci, već uveliko zaraženi Mini virusom. Igor i Ani su sa vama već podelili priču o Paklenoj pomorandži, Miniju koji se našao i na našem kalendaru, a sada, red je došao na Mirka i njegove sinove Mihajla i Luku.

Mirkovo odrastanje u Novoj Varoši obeležila su dva Minija koji su voženi svakodnevno, bilo leti ili zimi, po suncu, kiši i snegu — jednostavno u svakoj prilici, kao mali auto za sve potrebe: „Vozili smo ih stalno, njima smo išli i na skijanje, a kasnije se sve unapredilo filmom Veliki posao u Italiji. Sve je to tinjalo dok nisam došao u Beograd i video da ih tu ima baš dosta. Čekao sam prvu priliku da kupim sebi Minija.“ Ona je došla posle nekoliko meseci u obliku jednog plavog Minija zbog koga je Mirko često silazio par stanica ranije i provodio sate gledajući ga iz svih uglova: „Bilo je to 1995. godine i mnogo sam se lepo vozio njim, mada sam malo i preterivao — išao sam na teren sa njim, vozio ga i zimi… Jedne zime, vraćajući se iz Varoši, sleteo sam s puta na Zlatiboru, na mestu gde nije bilo bankine. Minija sam uništio potpuno, sedam puta se prevrnuo, ali sam ostao živ zahvaljujući njegovoj konstrukciji.“

Nesreća nije ugasila Mirkovu ljubav, ali su ženidba i rođenje dvojice sinova sklonili Minija sa liste prioriteta. Međutim, Mini virus nije prolazio i Mirko je u svetlu osnivanja kluba 2008. godine ponovo krenuo u potragu za automobilom: „Zeleni Stripey je bio interesantan, međutim majstor me je ubeđivao da nema šanse da taj auto bude prodat i tako sam odustao od njega. Našao sam u komšiluku još jednog lepog, ali komšija nije hteo da ga prodaje. Tim Minijem sam 2009. godine išao na prvu Minijadu na Avali.“ Iste godine, neposredno posle Minijade, Mirko je konačno pronašao jednog Minija koji je stajao garažiran u centru grada. Vlasnik je bio u inostranstvu, a njegova sestra je brinula o automobilu — uredno ga je registrovala svake godine, ali ga nikad nije vozila. Razmenivši nekoliko mejlova, Mirko se dogovorio sa vlasnikom i u njegove ruke je došao Mini 1100 Special iz 1977. godine. „Auto je bio kao nov i skroz originalan. Uzeo sam ga sa 40.000 kilometara i ništa na njemu nije bilo dirano! Jedino mu je bio skinut krov od skaja, što je u to vreme bilo moderno, ali je bilo vrlo loše za limariju.“, prisećao se Mirko trenutka kupovine. Kako nam je dalje objasnio, njegov Mini je na ovim prostorima poseban po tome što je 1977. godište, jer je većina Speciala u bivšoj Jugoslaviji bila iz 1979: „Prethodni vlasnik mi je ispričao priču kako je kupio automobil od prvog vlasnika, rukovodioca u firmi Jugopromet koja ih je uvozila. On je tako imao priliku da uzme prvog Speciala za sebe. Imao je dva Minija, vozio ih je naizmenično i prodao oba drugom vlasniku. On je zatim odmah prodao lošijeg, a boljeg smestio u garažu i to je razlog zbog kog je Mini ostao ovako dobro sačuvan.“

Kod Speciala je karakteristična tabla sa GT modela, bočni migavci, motor od 1100 kubika, a fabrički je imao i tonirana stakla. BWA felne koje se sada nalaze na njemu Mirko teška srca planira da odloži i zameni originalnim čeličnim točkovima. Takođe, krov obložen skajem će se ponovo naći na njemu, što će ponovo kompletirati njegov nekadašnji izgled. Još jedan posebno zanimljiv detalj na ovom Miniju je besprekorno očuvana nalepnica na vetrobranu koja je prvog vlasnika obaveštavala o razrađivanju motora. Kao strastveni skijaš i bivši državni prvak, Mirko je u Minijevoj upravljivosti pronašao mnoge sličnosti sa omiljenim zimskim sportom: „Volim žustru vožnju i kod Minija mi je najdraži njegov sportski karakter — ležanje na putu je kao na skijama! Često ga vozim, nisam jedan od onih koji čuvaju automobile u garažama. Deca su ga isto zavolela, Mihajlo već sada uči da vozi i jedva čeka da ga uzme. Odlazak na skupove je poseban doživljaj: svuda oko tebe su Miniji, i ispred i pored i u retrovizorima!“

Mirkov Mini je do sada osvojio mnoge nagrade, kako na Minijadama tako i na 24 sata elegancije, a izlazio je i u nekoliko poznatih automobilskih časopisa, ali njegov najveći uspeh nije ispisan ni na jednom trofeju. On se nalazi na zadnjem sedištu, a ogleda se u osmesima Mihajla i Luke i njihovoj ljubavi prema svom budućem automobilu. Rastanak sa nerazdvojnim triom je bio brz; Mini je kroz nekoliko sekundi postao žuta tačka na kraju ulice, a uživanje u jednom od poslednjih lepih novembarskih vikenda je za njih tek počelo.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević