Kada je Zastava 101 u pitanju, moramo imati u vidu i društveno-politički pristup proizvodnji automobila u tadašnjoj SFRJ. Stojadin je predstavljao automobil koji je rezultat udruženog rada radnih kolektiva iz svih republika i obe autonomne pokrajine, čiji je osnovni cilj bio da radnom čoveku, samoupravljaču, i njegovoj porodici obezbedi veću slobodu kretanja po Jugoslaviji, a i po potrebi šire. Moderan autmobil Jugoslovenu nije značio luksuz, već bezbednost, udobniju vožnju sa manje umora, veću pouzdanost i brži transport. Sve navedeno je bilo u korist veće odmornosti i zadovoljstva radnog čoveka, koji će kao takav udarnički doprineti premašivanju radne norme na svom radnom mestu, a u isto vreme doprineti razvoju samoupravljanja i industrije Jugoslavije.

Evo i nekoliko primera udruženog rada svih naroda i narodnosti u proizvodnji tada novog, ’’Nacionalnog vozila’’:

Najveći deo komponenti je proizveden u Srbiji: čelični lim – Smederevo, karoserija – Kragujevac, motor – ’’DMB’’ Beograd, menjač – unutar pogona Zastave u Kragujevcu, gumeni proizvodi – ’’Tigar’’ iz Pirota i ’’Trajal’’ iz Kruševca, sedišta – ’’Filip Kljajić’’ iz Kragujevca i ’’Ramiz Sadiku’’ iz Peći. Fabrika ’’21 Oktobar’’ iz Kragujevca je dostavljala je farove, hladnjake, grejeače, elektro instalacije, ablendere i slično. Felne je proizvodio ’’Zmaj’’ Beograd, izduvne cevi ’’Proleter’’ Kragujevac, male elektro-motore su proizvodili ’’EI’’ Niš i ’’Peti september’’ iz Surdulice. Izolacione delove i kablove svećica je radila fabrika ’’Izolma’’ iz Rače Kragujevačke. Opruge i gibnjeve je proizvodila ’’Gibnjara’’ iz Kraljeva, livenje delova motora od aluminijuma i gvožđa je radila livnica ’’Petar Drapšin’’ iz Mladenovca. Filtere je proizvodio ’’FRAD’’ iz Aleksinca, ’’FAD’’ iz Gornjeg Milanovca je proizvodio delove trapova. ’’Tehnika’’ iz Kule je radila plastične proizvode, sistem za pranje vetrobrana kao i prekidače. Kombinat ’’Zlatar’’ iz Nove Varoši je proizvodio plastične posude za kočiono ulje i ekspanzionu posudu hladnjaka. ’’Rekord’’ iz rakovice je proizvodio zavesice točkova i setove gumica za reparaciju kočionih cilindara. Treba spomenuti i da je najveći proizvođač municije, ’’Prvi Partizan’’ iz Užica proizvodio usisne i izduvne ventile motora.

U Bečeju su se proizvodili branici i ratkapne ( kao i prateća oprema kao što su pak tregeri, vučne kuke i l slično) ,vijke je proivodila Fabrika vijaka ’’Gradac’’ iz Valjeva. Kočione obloge i azbestne delove su radili ’’FIAZ’’ iz Prokuplja i ’’Jugoazbest’’ iz Mladenovca. ’’Kraguj’’ je proizvodio manžetne do menjača i homokinetičkih zglobova. ’’FAJ ’’ iz Novog Sada je proizvodio brisače, i bravu za paljenje i zaključavanje volana. ’’Teleoptik’’ iz Zemuna je proizvodio merne instrumente (brzinomer, merač nivoa goriva, temperaturni davači) i by pass termostate za motor. ’’IPM’’iz Zemuna je bio zadužen za proizvodnju karburatora. ’’IKL’’ iz Beograda je dostavljao sve vrste kotrljajućih ležajeva. ’’AP’’ iz Prištine je proizvodio kako amortizere, tako i gasne opruge za otvaranje gepeka. ’’Sigurnost’’ iz Pančeva je proizvodila stakla.’’FAM’’ iz Kruševca je proizvodio maziva (u proizvodnji su korišćena ulja za kočnice i razne vrste masti), razne vrste lepkova je proizvodio ’’Elan’’ iz Prijepolja. Farbu kojomsu lakirani automobili je proizvodila ’’Duga’’ iz Beograda. Antikorozivni prezmaz donjeg postoroja je proizvodio ’’Kotroman’’ iz Užica.

Iz Makedonije su stizali retrovizori, brave, znakovi, sigurnosni pojasevi i to iz fabrike ’’Heroj Toza Dragović’’ iz Ohrida. Setove kvačila je proizvodila fabrika ’’Ruen’’ iz kočana.

Crna Gora je učestvovala sa sirovinom (aluminijumom) i malom proizvodnjom ležajeva radilice u okviru ’’Industrije Kotrljajućih Ležajeva’’ iz Kotora.

Bosna: ’’SOKO’’ iz Mostara je radio letve volana, ’’Rudi Čajavec’’ iz Banjaluke je radio elektro opremu i sisteme paljenja, ’’Energoinvest’’ je proizvodio svećice ’’Bosna’’ i aluminijumske felne ’’Koralke’’, u drugoj polovini osamdesetih godina.

Iz Hrvatske su stizali alati iz ’’ Tvornice Alata Nova Gradiška’’, gotovo svi plastični delovi su stizali iz fabrike ’’Jugoplastika’’ iz Splita (instrument table, tapaciri, ručice vrata, maska hladnjaka…), ’’Lipik’’ je proizvodio stakla kao pomoć pančevačkom partneru. ’’Vuteks’’ iz Vukovara je proizvodio namenske, vunene presvlake za sedišta Zastave 101, koje su davale dodatnu udobnost sedištima od vinila.

Slovenija: ’’Saturnus’’ iz Ljubljane je proizvodio gotovo sve svetlosne grupe (spoljne i unutrašnje), ’’Tovarna kovaškog alata ’’Zreče je proizvodila alate ’’Unior’’ za servisne centre, ali i homokinteičke zglobove i polu osovine. ’’Iskra’’ iz Kranja je pravila elektroniku sistema za paljenje, alternatore, anlasere, i po potrebi druge električne uređaje kao što su bili upaljači za cigarete.’’Sava’’ Kranj je proizvodio namenske, gumene patosnice koje su se naknadno mogle kupiti i olakšati čišćenje poda.

Cilj je bio da radni ljudi i njihove porodice mogu putovati po svim krajevima Jugoslavije (po potrebi i dalje), brzo i bezbedno. Izvoz u prijateljske zemlje je svakako bio planiran od samog početka proizvodnje.

Prošlo je 10 godina od osnivanja Zastava Fan Cluba, koji do danas broji preko 12.000 članova, sada je klub registrovan i nastavlja sa svojim aktivnostima očuvanja istorijskog nasleđa Zastava automobila.

Kada govorimo o Zastavi 101, kao tematskoj celini, pre 7 godina osnovan je Zastava 101 Klub, koji broji preko 500 članova foruma, preko 3000 pratilaca na Facebooku. Promena filozofije iz kluba u arhivu je nastala sa željom da se svi ljubitelji Zastave okupljaju pod jednim, velikim, registrovanim klubom. Svi sadržaji aktivnosti na društvenim mrežama (a sve najpoznatije su bile pokrivene, uključujući i Forum od koga je sve počelo), su i dalje tu, ali u svojstvu arhive, dok u punom kapacitetu i dalje funkcionišu FB stranica i grupa.

Prvi zvanični Klub Ljubitelja Zastave u Srbiji je nastao ranih sedamdesetih pod pokroviteljstvom Zavoda Crvena Zastava,a u okviru školskih prostorija širom Jugoslavije. Prema istorijskim tragovima, postojao je i Zastava 101 Klub, ali je zanimljivo da osim kupona za članstvo, u okviru časopisa ’’Dečje Novine’’, i kolekcionarskih znački, nema daljih informacija o aktivnostima kluba. U novijoj istoriji došlo je do novog zvaničnog okupljanja vozača i ljubitelja domaćih automobila u okviru Zastava Foruma koji je osnovao Zastava Promet Kragujevac 2006, a da bi ga zvanično i zatvorili početkom 2008.

Drugi, registrovani klub ljubitelja na Balkanu je Zastava Klub Slovenije. Pod vođstvom maestralnog Damira Horvata, Zastava Klub Slovenije je prvi klub ljubitelja Zastave koji je dobio međunarodnu licencu i nalazi se na listi FIVA (Međinarodna Asocijacija Starovremenskih Vozila) kao udruženje vlasnika vozila od istorijskog značaja.

Zanimljiva je činjenica da su se vozači Zastave 101 u inostranstvu po prvi put udružili u Velikoj Britaniji osamdesetih godina, bukvalno na početku izvoza Zastave 101, kada je osnovana kompanija Zastava Yugo GB . Klub je opstao do današnjih dana u formi grupe ’’Zastava & Yugo Owners Club’’, pod vođstvom Fila Dasta. Filov entuzijazam za Zastavom ga je odveo van granica Britanije i povezao sa Srbijom, gde ima mnogo prijatelja, i čiji je čest gost.

Moderno doba društvenih mreža donelo je mogućnost da se ljubitelji Zastave 101 spoje na internacionalnom nivou. Poštanske usluge su unapređene, pa je ostvarena i međunarodna saradnja među ljubiteljima u smislu razmene i nabavke delova za njihove ljubimce.

Potrošačko društvo, modernizacija automobila kao aparata, ali i trend prelaska automobila iz statusa jako bitne stvari u životu u običan aparat poput tostera, uzelo je maha i kada je simpatični, zastareli Stojadin u pitanju. Polovnioh vozila iz uvoza ima mnogo i dostupni su po niskim cenama, tako da nekadašnji članovi porodice, bez klime, ABSa i drugih bezbednosih faktora i novotarija svoju sudbinu završavaju ’’pod šljivom’’ ili na auto-otpadu.

Iako je za očekivati da se ljubitelji Zastave 101 nalaze isključivo od Vardara pa do Triglava, činjenično je stanje da je Zastava 101 bio automobil zaista neverovatnog uspeha kada je u pitanju izvoz. Čak i nakon više od 25 godina od poslednjeg izvezenog Stojadina, jugoslovenski klasik se i dalje može naći u inostranstvu, bilo kao svakodnevni auto ili deo kolekcije automobila pojedinaca.

Neverovatna pojava se dešava kod ljubitelja Stojadina u inostranstvu. Osim što vole svoje automobile, osećaju povezanost sa bivšom Jugoslavijom. Predsednik Tito im je sinonim za našu bivšu zemlju, a nije retka pojava da Stojadina krasi, makar i kao sitan detalj, čuvena trobojka sa petokrakom. Ova pojava se najviše odnosi na kulturno i industrijsko nasleđe Jugoslavije, pa se neretko dešava da se još neki jugoslovenski proizvod našao u domaćinstvu, pored Stojadina (na primer kućni telefon Iskra našeg kolege iz Čilea).

Zanimljivost je da je Australija jedno od tržišta gde Zastava nikada nije izvozila svoje automobile. Međutim, jedan Jugo je krajem osamdesetih poslat tamošnjem partneru na testiranje, međutim dok je automobil putovao, kompanija koja ga je trebala prodavati je propala. Jugo je našao svoj dom i dalje je u voznom stanju.

Veliki zaljubljenik iz Australije, nas kolega Ranko, kupio je preko eBay lepi Yugo 311 iz Velike Britanije i otpočeo restauraciju. Problemi su usledili jer Zastava nije izvozila Stojadina u Australiju, tako da proces registracije i dalje traje jer se rigorozni propisi moraju ispoštovati. Ispostavilo se da Rankov Stojadin iz 1986. mora da prođe razne ateste kako bi uopšte bio registrovan. Iako je bio registrovan u Velikoj Britaniji, Australijski proprisi nalažu i stavke koje Zastava nije imala fabrički: da mora biti predviđen za vožnju na bezolovni benzin sa delovima za smanjenje emisije izduvnih gasova, fiksatore za dečja sedišta, a jroblem se javio i zbog fabrički ugrađenog šibera na krovu, koji je jednim delom smanjio površinu krovnog ojačanja. Iako se registracija Stojadina ispostavila kao težak izazov, Ranko i dalje ne odustaje, paralelno radeći atest po atest i sprovoditi restauraciju do najsitnijih detalja.

Zanimljivo je da je još jedan Stojadin uzen iz Češke i smešten u muzej automobila u blizini Melburna, kao deo postavke o automobilima iz komunističkih zemalja.

Na Malti, kolega Norman završava restauraciju Skale 55. Radove uglavnom izvodi sam, bez žurbe, a delovi su uredno spakovani i složeni na police u garaži.

U Nemačkoj naši ljudi ulažu napore da se Z 101 nađe na izložbama oldtajmera. Među njima je i Damir Josipović čiji je entuzijazam u Dizeldorf doneo Zastavu 101 iz 1973, iz Sarajeva. Nemcima je Zastava 101 simbol luksuznog automobila u Istočnoj Nemačkoj. Nemadašnji DDR je bio carstvo Trabanta i Vartburga, a mogli su se uvoziti samo automobili iz komunističkih zemalja. Nije potrebno naglasiti da je Zastava 101 bio potpuno van konkurencije, kao najmoderniji automobil u DDR. Pre nekoliko meseci, kompanija ’’Genex’’ iz Nemačke je na aukciji prodala Zastavu 101, za interesantno visoku sumu koja je jako blizu petocifrenog broja. Osim dobrog stanja, Stojadin je posedovao kompletnu dokumentaciju, od prvog dana, do danas, a pečati iz vremena DDR-a su svakako doprineli boljem marketingu.

Zanimljivost je da Nemci, za razliku od nas iz Srbije, Stojadinima učestvuju na ADAC historic reliju, gde naši automobili, a pod nemačkom zastavom, dobijaju ovacije.

Zanimljive vesti stižu iz dalekog Čilea gde postoji klub ljubitelja Zastavinih automobila pod nazivom ’’Zastava Chile’’. Svi se trude svim silama da njihove Zastave, većinom 101 budu u pogonu i u jako reprezentativnom stanju. Čile je inače poznato izvozno tržište Zastave 101, gde je prodato 2700 jedinica. Roberto Rasel (35) jedan je od velikih poštovalaca Zastave,ali i osnivač kluba ljubitelja Zastave, kao i Yugo Tuning Club Chile. ’’Moj prvi susret sa Zastavom je bio naš školski autobus : Zastava 435K, a učitelj je imao Zastavu 1100 i Yugo Skalu 55. Spartanski automobili, ali jako lepi.’’

Zastave su u Čile stigle za vreme diktature, što je izazvalo pažnju javnosti. Tada je Zastava 101 stekla renome automobila kvalitetnijeg od argentinskog Fiata 128. Stojadin se mogao kupiti bilo kojim metodom plaćanja. Dobar glas ga je pratio kao i na svim tržištima, tako da nije bilo potrebe da se uvoznik previše opterećuje marketingom. Za razliku od zemalja istočnog bloka, rezervni delovi su bili jako jeftini i dostupni u Čileu, zahvaljujući uvozu delova iz Argentine gde se Fiat 128 u potpunosti proizvodio po licenci. Prema Robertovom istraživanju, Zastava 101 je u očima kupaca upotpunila ponudu Argentinskog Fiata, ali tokom vožnje se Zastavin kvalitet izrade izdvajao. Međutim ekonomska kriza 1982. je usporila prodaju svih automobila u Čileu, ali uvoz Zastave 101 se nastavio do 1987.Na međunarodnom sajmu automobila u Santjagu, 1989, predstavljen je Jugo 55. Najčešći kupci Zastave 101 u Čileu su bili stariji ljudi i profesori. Među mlađim vozačima su se našli Stojadini koji su bili frizirani delovima sa Fiata 128 IAVA (40-40 karburator, felne, volan, izduv, itd). Stojadin je bio dosta skup automobil, prosečan građanin ga je mogao kupiti po ceni jednakoj 3 godine ličnog dohotka. Međutim kriza 1982. je povećala vrednost američkog dolara sa 39 na 150 pezosa, tako da je tada bilo gotovo nemoguće priuštiti novi automobil. Polovan Stojadin je gubio 20% od vrednosti u prvoj godini vožnje, prateći po trendu Fiat 128.

Roberto, kao i većina vlasnika Zastave, vezuje ovaj automobil za svoju mladost, detinjstvo i sve lepe usponene. Robertov aktuelni projekat je njegov ljubimac, Jugo 55A, dečački san koji je ispunio, nakon 26 godina, 2015. ’’Od kako sam upoznao tebe i tvoju Zastavu 101 preko Fejsbuka, shvatio sam da naše prijateljstvo ne mogu sprečiti ni nepoznati jezik, niti što smo na drugim stranama sveta. Svi mi jednostavno volimo svoje automobile i ponosni smo na njih. Danas su oni retkost i nisu dostupni svakome. Oduvek sam želeo da imam Zastavu 1100, ali bilo je nemoguće da je pronađem, bilo ih je malo a sada ih gotovo nema više. Jednog dana, na oglasima se pojavio jedan, beli iz 1981. Bio sam jako srećan kada je vlasnik pristao da mu transferujem novac čak iako nisam ni pogledao automobil. Zastavu 1100 sam kupio u gradu Vina del Mar, na 120km od Santjaga, i tada sam pomislio, ovo dete iz osamdesetih ima novu igračku. ’’

U Mađarskoj se još uvek vozi dosta Zastava 101. Do te mere je postao legendaran da je časopis ’’Oldtajmer’’ pre nekoliko meseci posvetio naslovnu stranu našem Stojadinu. Adam Heđi je 2009. otpočeo svoju priču sa Zastavom 101. Kao i za mnoge ljubitelje, Zastava 101 predstavlja porodičnu uspomenu. Stojadina je nasledio od dragog rođaka koji je preminuo 2009 i čija ga je smrt duboko potresla, tako da je spasavanje ove mašine dobilo daleko veći značaj.

’’Po profesiji sam auto-mehaničar, i dobar sam u svojoj profesiji, tako da sam uvek nalazio način da auto učinim boljim. Od kada sam član mađarskog Zastava kluba, još sam se više približio jugoslovenskom brendu. Na žalost nisam reli vozač, ali volim brzinu i volim da vozim. Svaki Zastava skup u Mađarskoj uključuje i test spretnosti. Tada sam prvi put i učestvovao na takvom testu. Od prvog trenutka sam počeo da dorađujem auto kako bi bio što spremniji. Svake zime, kada je klizavo, uvežbavao sam kako da kontrolišem Zastavu 101 kada počne da proklizava. Upravo su me te vežbe spasile od mnogih sudara. ’’ Adamov Stojadin je kupljen direktno od tadašnjeg uvoznika Zastavinih vozila za Mađarsku, kompanije ’’Merkur’’. Snabdevanje rezervnim delovima je svojevrsan sport. U redovnoj prodaji se mogu naći osnovni potrošni materijali jer se koriste za druga, modernija vozila iz Fiatove porodice. Po specifične delove se mora ići do Subotice, a ponešto se može kupiti i preko eBaya.

Kao veliki ljubitelj sportske vožnje koristio je svaku priliku da Stojadina oproba na trkačkoj stazi. Pa je tako izazvao oduševljenje novinara i publike na manifestaciji ’’Kakucs ring open track day’’. Velika želja mu je da proveze Zastavu čuvenim Hungaroringom, ali za sada, zbog cene, to ostaje plan za budućnost. Zastava 101 u Mađarskoj ima cenu između 80.000 i 200.000 HUF (okvirno između 250 i 600EUR). Dok na primer FIAT 128 RALLY sa oldtimer dokumentacijom košta tri miliona Forinti, što je oko 9.300EUR. Iako klasik, Stojadin nije previše popularan među mladim ljudima, tako da mu oldtimerska budućnost još uvek nije svetla, ali se svetlo nazire na kraju tunela jer se broj članova mađarskog Zastava kluba postepeno povećava.

Poljska je bila najisplativije izvozno tržište Zastave 101, pa i nečudi činjenica da se veliki broj Zastava i dalje vozi. Entuzijasti kažu da delova više praktično nema, ali se nekako snalaze. S obzirom da i u Poljskoj postoji nostaligaja za vremenom Poljske Narodne Republike (PRL), a poljski proizvodjač automobila FSO je proizvodio Zastavu 101 po licenci, Stojadin se našao jako visoko na listi nostalgičnih automobila. Zanimljivo je da je Zastava 101 u CKD (complete knock down) lotovima menjana za Poljski Fiat 125P, po sistemu kliringa. Tako je FSO sklapao Zastavu 101 po licenci, i na taj način Stojadin postaje nacionalno vozilo i u Poljskoj.

Najstariji klub ljubitelja Zastave 101 u Poljskoj je ’’Klub Zastava’’, osnovali su ga Jirži Kurnik i Marek Milniczuk 1999. Klub postoji i dan danas.  Drugi veliki klub koji okuplja ljubitelje vozila FSO je ’’FSO Klub Pomeranija’’, koji je osnovao Marsel Kejnovski, 2011. Marsel sa svojim kolegama otkupljuje FSO automobile kojima je potrebna pažnja, zatim ih popravlja i restaurira, a potom ih ili prodaje ili automobil ostaje za nekog od članova.

Zanimljivost je da je Stojadin pod Poljskom zastavom ove godine osvojio treće mesto na Monte Carlo Historic reliju, pobedivši na taj način daleko skuplje i brže automobile.

Renata je jedna od retkih devojaka, zaljubljenika u Zastavu 101. Ona je i predstavnik udruženja Klub Zastava, čije ime sve govori. Ona uživa u vožnji svog Stojadina, ne propuštajući skupove oldtajmera, koje posećuje u društvu svog jednogodišnjeg dečaka. ’’Moje avanture sa Zastavom su počele zapravo za volanom potpuno drugačijeg auta, zvanog Trabant. U prošlosti sam vozila Trabanta i bila aktivan član Trabant kluba u Poljskoj, a onda sam 2013. poželela da kupim svoj auto ’’aus DDR’’, ali nije bilo ništa zanimljivo da se kupi po povoljnoj ceni, a da bude u dobrom stanju. Pošto sam veoma detaljno pretraživala oglase, slučajno sam naišla na oglas za Zastavu 101. Sledećeg dana sam otišla u drugi grad kako bih pogledala automobil. Bila sam impresionirana prvom vožnjom. Izuzetno je prostrana unutra, šasija koja daje maksimalan komfor, veoma upravljiva, motor koji ima zanimljive performanse, i, naravno, razrogačene oči prolaznika kud god da sam prošla. Odmah sam znala da je Zastava 1100P pravi izbor.’’

„Početak sa Zastavom je bio težak. Ubrzo se ispostavilo da menjač ima mane, šasija pukotine, pumpa za gorivo je curela i još dosta sitnica. Bilo mi je potrebno tri mehaničara, brdo para i više od godinu dana da vratim automobil u život. Ali Zastava me je toliko impresionirala, da jednostavno nisam mogla da odustanem.’’ Renata je sa svoje 34 godine, mlad vozač Zastave 101, i stalno sluša komentare starijih ljudi kojeupoznaje usput. Svi stariji se slažu da je Zastava 1100P u svoje vreme smatrana odličnim automobilom, koji nije mogao bilo ko da kupi. Takođe, čest je komentar da je Zastava 1100P bio takav automobil, da je svako mogao da ga popravlja u svojoj garaži. A svi su jednoglasni i da se teško dolazilo do rezervnih delova i da se sve kupovalo po duplo, čim bi stigla isporuka delova. Takođe, Renata je iz razgovora sa raznim ljudima saznala da se Zastava 1100P mogla u svoje vreme kupiti za devize i preko ’’Pewex’’ prodavnica luksuzne robe.

’’Zastava Klub Poljska je mali klub čiji se broj članova polako uvećava. Tradicionalni skup je uvek u junu. Koristim priliku da pozovem sve ljubitelje Zastave iz Srbije da nam se priduže u što većem broju.’’ Poljaci Stojadina od milja zovu ’’ Zastava tysiac sto’’ (1100), kao i ’’ Zośka’’ čak se može čuti i ’’ Zofia’’. Renata je za volanom svoje Zastave 1100p, poznate kao ’’Biala Zastava’’ prešla preko 3000km na humanitarnom reliju vozila socijalizma od Poljske do Grčke i nazad. Zastava se uprkos godina držala besprekorno, uz jednu probušenu gumu u Grčkoj, i pregoreli prekidač farova u povratku, u okolini Niša. Novi horizonti u saradnji Zastava 101 entuzijasta se otvaraju jer je Renata odlučila da zasluženu restauraciju svih detalja na svojoj Zastavi poveri restauratoru iz Srbije. Restauraciju će izvesti dugogodišnji spasilac Zastavinih automobila, Miloš Tomić iz Valjeva, čiji je najistaknutiji restaurirani automobili su Besmrtni Stojadin ali i Zastava 101 iz 1974, kojia se sada nalazi u privatnoj kolekciji automobila u Holandiji.

Marsel Kejnovski je čuveni restaurator Poloneza, ali i jedan od glavnih u FSO Pomorze klubu. Ovaj klub se bavi očuvanjem istorijskog nasleđa Fabrike Putničkih Automobila iz Varšave, pa samim time, i Zastava 101 se našla kao važan model. ’’Moj put sa Zastavom 101 je započeo onog trenutka kada sam rođen jer je moj otac vozio narandžasti, model iz 1978. I tako je Zastava 101 ostala uz mene celog života.  Moj brat je 1995. kupio Zastavu i ofarbao je u crno, ali ju je slupao 1996. Odmah je kupio drugog i to baš narandžastog.

Kada sam napunio 18 godina, odlučio sam da sebi kupim Zastavu 1100p, i to je bio model iz 1976, plave boje, katastrofalno truo, ali bio je moj. Posle par meseci aktivne vožnje sam ga predao na otpad, i odmah kupio drugog, belog, 1100S iz 1980. Posle godinu dana vožnje, 2007, auto je stradao u sudaru. Omah sam kupio sledećeg, narandžastog, model iz 1977. Idućih nekoliko godina sam promenio nekoliko FSO Poloneza, a 2012 sam kupio prelepu, klasik Zastavu iz 1976. Ali tu nije bio kraj, kada sam prodao klasik, promenio sam 2 juga i još 3 Zastave 1100p.’’

U ovom trenutku, Marsel vozi Zastavu 1100P Mediteran iz 1981. Marsel je opisao i kako je izgledala kupovina Zastave 101 u svoje vreme. On ističe da se Zastava ili kako su ga Poljaci zvali Zastawa, morala platiti u Američkim dolarima. Kupovina u Zlotama je bila moguća samo tokom 1982 i 1983. A kako se iza gvozdene zavese nisu mogle menjati valute, kupci su u banci morali da menjaju Zlote u klirinški dolar, po ne baš povoljnom kursu.

FSO nikada nije morao da reklamira Zastavu 101, jer se u to vreme svako novo vozilo prodavalo od prvog dana silaska sa trake. Naš automobil je za prosečnog Poljaka bio najskuplji na tržištu, sa izuzetkom poslovne klase, Fiat 131 i 132. Za distribuciju i servis Zastave 101 je bila zadužena kompanija Polmozbit. Kada je prvi put predstavljen javnosti, 1974, nosio je ime poljski Fiat 128 P, ali pre nego što je prodaja zapravo krenula, vraćen mu je identitiet, Zastava 1100P.  ’’Za rane sedamdesete, ovo je bio skup automobil sportskog karaktera. FSO je radio montažu Fiata 128 Coupe i Fiat 128 3P, pa je Zastava smatrana varijacijom ovih modela.Zastava 101 je sedamdesetih imala status kao BMW serije 3 tokom devedesetih.’’

Od samog početka, Stojadin je za kupce u poljskoj predstavljao dobar automobil, ekonomične potrošnje i dobrog vešanja. Zbog cene ga nije svako mogao priuštiti. Kupci su bili lekari, univerzitetski profesori ili vojni oficiri. Pa je tako Marselov otac, u to vreme major, promenio dve Zastave 1100P. FSO je proizvodio Zastavu 101 od 1974, a proizvodnja prestaje 1983, kada je Poljska zapala u finansijsku krizu. Polmozbit je nakon prestanka proizvodnje uvezao manji broj Zastava 101, i Juga (svega 83 vozila). Tokom kasnih devedesetih, Zastava se vraća na montažnu traku fabrike Damis Motor Company u gradu Lodžu. Modeli koji su bili u ponudi su bili Koral 1.1, 1.3 EFI, Jugo Cabrio i Florida. Međutim, njihova popularnost nije bila velika, pa se i proizvodnja ubrzo okončala.
Tokom devedesetih, usled nedostatka delova, Zastava 1100 je bila najjeftiniji polovni automobil na tržištu, a danas nosi titiulu najjeftinijeg oldtajmera u Poljskoj.
Na pitanje zašto Poljaci naziv Zastava pišu kao Zastawa, Marsel daje šaljiv odgovor:’’ Zastawa na poljskom znači ’’komplet posuđa’’, a drugi razlog je što se slovo V nije upotrebljavalo u našem jeziku pre 1945. Pa je tako Zastava 1100P postala komplet posuđa.’’ U Poljskoj su se mogli naći i delovi specijalno rađeni za Zastavu 101. Tokom sedamdesetih i osamdesetih su se mogliu kupiti Mera-KFM ekonomajzeri, namenjeni za vozače koji su želeli da voze sa najnižom mogućom potrošnjom goriva. Posebnu pažnju su privlačila prednja krila od fiberglasa, koja su omogućavala estetsku trajnost prednjeg dela vozila.

U Češkoj, Pavel Lukaš sa ponosom vozi zelenog Stojadina. Kako on objašnjava, Stojadina je kupio kako bi se njegova supruga, rodom iz Sarajeva, osećala kao u domovini. Kao veliki poštovalac nasleđa Jugoslavije, Pavel je Stojadinom prešao desetine hiljada kilometara, turingujući po republikama bivše Juge, svojim zelenim Stojadinom iz 1976. Nekoliko puta je boravio i u Kragujevcu, čak je posetio i fabriku automobila.

Na veliko i prijatno iznenađenje autora teksta, Pavel je na inicijalnu poruku na engleskom, odgovorio na čistom srpsko-hrvatskom:’’ – Stojadina sam kupio u aprilu 2002. godine, u prodavnici polovnih automobila kod nas na vikendici. Nekoliko mjeseci prije sam imao priliku da kupim Simcu 1501, ali na kraju nisam – ali od tada sam mislio da kupim neki stari auto. U to vrijeme sam već bio sa mojom sadašnjom ženom koja je položila vozački ispit a mislio sam da njoj kupim da ga koristi, ali nije ga htjela. Onda sam ga zadržao i polako postao moj hobi… Stojadin je koštao 10.000 kruna (tada 350 eura), ja sam drugi vlasnik.’’

U Čehoslovačkoj su se automobili kupovali na dva načina: Automobili sa manjom potražnjom (Trabant i Zastava 101) su se mogli kupiti odmah u salonu, za gotovinu ili uplatom u banci. Sa druge strane, traženija vozila (Škoda, Lada) su se kupovala tako što se kompletna cena uplaćivala i onda se čekalo na isporuku vozila. Zastavu 101 je prodavala kompanija ’’Mototechna’’, a mogla se kupiti za češke krune. Druga opcija je bila ’’Tuzex’’ u kojoj se nije moralo čekati na isporuku, ali moralo se platiti u zapadnoj valuti (Dolari, Nemačke marke i sl), ili u tzv. specijalnoj valuti koju su mogli legalno dobiti samo ljudi koji su radili u inostranstvu.

Kako Pavel ističe, Stojadin nije imao širok spektar reklama. Nisu postojale RTV reklame, a u časopisima se pojavio isključivo na testu novih automobila, bez daljih komentara uobičajenih vozača. Stojadin se uvozio između 1974. i 1978, a prodato je 11002 automobila. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih su se na tržištu našli Jugo i Florida, i ubrzo nestali iz poznatih razloga, a 1997. se Jugo vratio na tržište, ali u svega nekoliko stotina vozila. Zastava 101 je bila jako skup automobil, i nije do njega bilo lako doći. Dobar primer se može naći na Pavelovom sajtu: 1978, prosečna plata je bila oko 2500 kruna, a cena Z 101 je bila: 64.000 kruna.

U moderno vreme je u Češkoj jako teško naći Zastavu 101 na prodaju, a cena očuvanih primeraka se kreće između 2000 i 3000 eur. Pavel je najzaslužniji za promociju Stojadina u modernoj Češkoj. Godine su isprale sećanja na ovaj automobil, ali Pavel je neumorno radio na portalu ( www.zastava.cz ).

Zastava 101 – VOZILO USPEHA

Entuzijasti sa balkana vole svoje Stojadine iz sentimentalnih razloga; ali ipak je to bio automobil našeg detinjstva, tokom polsednje 2 dekade ismevani i omalovžavani, veteran naših drumova. Autor ovog teksta i ponosno vlasnik ’’Besmrtnog Stojadina’’ se trudio da svih ovih godina prikaže javnosti značaj Zastave 101 kroz obeležavanje 45 jubileja Zastave 101; prikaz ’’Ekspedicije Kragujevac – Kilimandžaro’’; objašnjenjem kako izgleda ’’Svet pod farovima Zastave 101’’. Uz jednostavno održavanje poput opisanog u ’’Stojadinovom kuvaru’’, mnogi Stojadini se i dalje uspešno voze, a neki prelazi i značajno velike kilometraže. Pohvale idu Damiru Horvatu koji je i osnivač Zastava Kluba Slovenije, kao i Danilu Petroviću koji je zaslužan za prvi broj DeAugosti ’’Legendarni automobili’’ u Srbiji. Rekorde u pređenoj kilometraži postavlja i Filip sa svojom Marinom. Stojadin spaja ljude i izvor je novih ljubavi, kao što je slučaj kod Mikija i Marine. Porodično blago kao kod Igora se jako retko može naći.

’’Zorbin ples Zastave 101’’ je dobar pokazatelj kako se nekadašnji prodavci Zastave 101 u inostranstvu sećaju ovog automobila. A u slučaju Tomasa Dijamantisa, Zastava 101 je dobila doživotnog poštovaoca.

Zastavu 101 čeka svetla budućnost u svetu oldtajmera, mada je taj put dugačak. Ipak, bez obzira na sve, restauratorskih projekata ima sve više, baš kao što je Milanov ’’Confort za dušu’’. Lepe vesti donose i fotografije sa skupova ljubitelja oldtajmera, gde se gotovo na svakom skupu nađe makar jedan Stojadin, u reprezentativnom stanju i 40 godina na ramenima.

Nakon svih objavljenih tekstova i istraživanjima o Zastavi 101, autoru ovih redova se nameće zaključak da je Zastava 101, za dosadašnjih 47 godina postojanja opravdala marketinško ime ’’Vozilo uspeha’’, kao i titiulu ’’Automobil decenije’’ u Jugoslaviji.

A marketinški slogan ’’Vozilo dobro i kad putevi nisu’’ ostaje kao zapis o Zastavi 101, koji možemo posmatrati na nivoima koji podrazumevaju ’’Puteve saradnje i prijateljstva’’, kako je glasio naslov monografije o saradnji sa FSO.

Autor teksta: Novica Marković – Zastava 101 Klub
Fotografije su autorska dela vlasnika automobila na njima i ustupljene su autoru teksta na korišćenje i javno objavljivanje